Trčanje

Ego: o rezolucijama ili području borbe?

Iako se opšte uzev, novogodišnje rezolucije smatraju kao lame oblik komunikacije, ovoga puta pravim izuzetak, prethodno obavezana ovim postom, i dodatno motivisana jednim  prostim i intenzivnim utiskom:  danas baš volim sebe. Utoliko čudnije ako uzmemo u razmatranje 2010. Bila je to godina turbulentna u kako u poslovnom, tako i u emotivnom smislu. Naučila sam dosta, ali te lekcije su skupo plaćene. Ipak, ako postoji pravo vreme za svaku lekciju, utešan je utisak da sam imala čime da ih platim, i da sam neke krupne odluke donela u pravo vreme.

Možda je pogrešno verovanje da je još jedna revolucija Zemlje ujedno i dokaz da smo mi mudriji, ali svako od nas može i mora da sporovodi ličnu revoluciju, pa makar na nivou rezolucija :)

Pitanje ega je pitanje pametno postavljenih granica. Jedna od slika koju  je 2010. pokazala je da su se borbe vodile unutar mene, u prilično usko definisanom području. Ono što od 2011, i budućnosti uopšte zahtevam od sebe je proširenje tih granica, dublje u „neprijateljsku“ zonu.  Postoje oblasti mog života koje zavise sasvim od mene, postoje i one koje to nisu. Između je međuigra koja zavisi i od sreće, tajminga, poznanstva i rizika, ali šanse da se to područje iskoristi se povećava sa nivoom kontrole koji imamo nad sobom.

Sa tim u vezi, moja područja borbe i moja lična revolucija će se voditi oko sledećeg:

  1. Telo – Od svega što nam je dato pitanje kontrole tela je ono što je najviše do nas. Tu se gradi karakter i tu dajem svoj maximum. Od svih odluka iz 2010, ostvarila sam sve sem jedne: nisam istrčala 10km, stala sam na 8. Ovo nije lični poraz jer sam kroz taj rezultat ostvarila nešto što je bilo najbitnije ritam koji mi je doneo kondiciju i snagu, a sa druge strane stanjivanje i toniranje tela. Sledeća godina nestaviće se u istom ritmu, sa redovnim vežbanjem, jačanjem snage i svega ostalog što sam definisala kao smartbody.
  2. Strast – Za koju uvek moram da nađem vremena. U 2011. Završiću pisanje knjige koju sam započela. Do sada je ona pisana na marginama drugih projekata, i na nivou imaginacije, sada je vreme da je prenesem u realni domen. Pisanje je moja prva ljubav. Mudri kažu da nikada ne oženiš prvu ljubav, ali niko ne brani da ti bude ljubavnica. Sa ovom temom flertovaću ozbiljnije i temeljnije.
  3. Usavršavanje – jer stagnacija je nazadovanje. Self-directed learning ili master za teme koje mi komešaju misli.  Sve ono čime se dičimo kao našim najjačim atributima, vremenom postanu mane, ukoliko ih  konstruktivno ne upregnemo. Ovo je bila jedna od težih lekcija 2010.
  4. Ljubav -  igrom slučaja na ovom mestu. Ona je katalizator svih promena, i tu nema puno prostora za elaboraciju. Voleću jače, iskrenije i sa više strpljenja. Od ljubavi u najširem moralnom smislu, do ljubavi koju dajemo samo jednom.

Ovako definisana područja borbe, stvoriće i parametre na osnovu kojih će se ego  samoprocenjivati  i dajući svoj maksimum, moći zaista da kažem da volim sebe, i danas i svakog dana.

Urban Landscapes

To be free

The test of courage comes when we are in the minority. The test of tolerance comes when we are in the majority

– Ralf. W. Sockman

Teško nije prava reč da se opiše demotivacija koja me odvlači od pisanja ovog posta. Možda  Mučno?

Prelećemo ovih dana svu silu medija i uvek mi se stomak malo zgrči i osetim neprijatnu asocijaciju na devedesete, sa druge strane, pitam se da li je pametnija strategija bila reči ono što mislim pre samog dogadjaja, a ne ovako, post festum unesrećenim tonom. Činjenica je, ipak, da nisam znala šta tačno mislim eto sve do ovog jutra, kada je valjda sazrelo neko dugokrčkajuće osećanje i od sentimenta se stvorio stav.

Srbija još dugo neće moći da bude zemlja koju smem reći da poznajem. Tako da neću ovo uopštavati do tog nivoa. Beograd, medjutim, jeste moj grad i o njemu smem i mogu da pišem. Volim ga i realno, nakon obilaska pola Evrope, moram da priznam da me nikada nije blamirao previše.  Do sada.

Postoji zaista stotinu argumenata da se počne braniti ideja o Paradi ponosa. Ali počeču od kontra argumenta. Ovaj nesrećan naziv dodatno pojačava mučan utisak u ustima. Jer tog dana smo zaista na retko šta mogli da budemo ponosni. Stotinak hrabrih aktivnista. Profesionalnost policije. Pojedine medije koji su bili na nivou zadatka. Sve ostalo je strahovito podbacilo. Sebe ubrajam u neponosnu grupu. Od hiljade argumenata protiv Pride-a, počela bih od po meni, najzastupljenijeg medju, tkz. Normalnom Srbijom, glaseći: pored toliko gorućih problema u Srbiji (poskupljenja, nezaposlenost, opšta nesreća, jad i beda…blabla) mi se bavimo problemom šačice stanovništva. Meni je ovo neshvatljivo do ivice retardacije. Prvo, glasnogovornici ove teze su sami doprineli da se Srbija besomučno bavi ovom temom. Bili su prvi koji bi iskakali na forumima, komentarima statusa. U suštini, nervirajući se – što se nerviraju oko pride-a. Drugo, država a i njeni stanovnici nemaju kapacitet mozga na nivou jednogodišnjeg deteta, da mogu da se bave jednom temom u jednom vremenskom periodu. Normalno društvo bi se pride-om bavilo kao zabavom. Treće, ustavno pravo svake grupacije je da organizuje svoj skup. Kada god, uz najavu. I nemamo pravo da im to oduzmemo. Ali sve su ovo gluposti. Pride je bio važan za Srbiju i politiku za koju je Srbija glasala. Pritisak jeste postojao, da se povorka održi i zaštiti, to je bar očito. Ali, meni prvoj, je drago da se poneko dugme pritisne u pravedne svrhe.  Medjutim, sve to je stvorilo utisak da manjina „teroriše“ većinu. Ova tužna zamena teza dobila je oličenje u gradonačelniku, kome je to poveći gaf, i glas manje, što se mene tiče.

Teror nastaje primenom nasilja ili straha. Jasno je ko je terorisao a ko je bio izložen istom. Ne braniti ustavno pravo manjina je isto kao i pljuniti sebi u lice. Sve i da se većina Srbije gnuša do same svoje genetske konstrukcije, ima da se gnušaju- i da trpe. Zašto?

Sada dolazimo do tolerancije iliti reči kojoj periodično volimo da zaboravimo značenje.

Volim da verujem da živim u velikom i slobodnom gradu. Da bi grad zaista i bio takav, on mora da neguje slobodne i otvorene gradjane. Povraća mi se od izjava „starih „ Beogradjana da su im kojekoji došli i promenili grad. Ukoliko želiš metropolu, moraš da dopustiš ogromnu cirkulaciju ljudi i kultura kroz taj grad. Ako si pametan, dopustićeš da ta kultura obogati ovu scenu, a oni će zauzvrat preuzeti neka obličja tvoje kulture. For the record, moja porodica je ovde stotinak godina, ja sam treća generacija rodjena u Bgu. Ali lično, tu sam 28 godina i verujem da je moje pravo na ovaj grad jednako nekome ko se doselio jutros.  Da bismo svi nekako funkcionisali, moramo se tolerisati. To znači da će mi pola stvari možda biti gadno i neprijatno za videti kada se prošetam Knezom, ali ću preživeti i dopustiti da postoje. Povraća mi se kada vidim devojke obučene po poslednjoj moldavskoj modi, sa blatnjavim štiklama i praznim licima. Okrenem glavu i dopustim. Vredja mi inteligenciju kada naletim na Farmu i farmere. Promenim kanal i dopustim. Sloboda na ulici mora biti apsolutna. Okaay, kažete… A gde je granica? Ovo pitanje je po meni nesporno. Granica je u fizičkim okvirima. Ne tolerišemo nasilje iil pozivanje na nasilje. I ne tolerišemo vredjanje po etničkoj, rasnoj, sexualnoj ili rodnoj osnovi. Tu je povlačimo. Šta mora biti iznad granice? Mnoge stvari koje i dalje nisu, sloboda oblačenja (da zalažem se da su ljudi slobodni da idu razgolićeni), sloboda iskazivanja emocija na ulici, sloboda tela i performansa.  Pravo da budeš ono što jesi Sve ovo važi za javne prostore, koji pripadaju svima, religiozni objekti i instutucije naravno imaju pravo na sopstveni dress and behave code… Sve ove „sporne“ slobode su po meni važne, jer osnažuju i neguju postavku da smo sami odgovorni za svoje reakcije na ove fenomene. Da, iznerviraće me da vidim da se dvoje savatavaju na ulici, ali preradiću to sama sa sobom, jer to je cena koju svi plaćamo za suživot u velikom gradu, i za sopstvenu slobodu. Sve to je bitno, jer dolazimo sada do argumenta da ljudi ne žele da vide da se dva dečka drže za ruke. Vredja ih. Mogu da razumem, ali moraju da dopuste.

Negovanje pozitivnog morala, koju bi trebalo da pretpostavlja neko idealno ponašanje, ne može da ide preko zabrana svega što pojavno odstupa od tog ideala, već samo pozitivnom diskriminacijom takvog ponašanja. Mediji tu igraju bitnu ulogu, kao i obrazovanje i porodica. U modernom društvu sloboda i odgovornost idu ruku pod ruku. Ukoliko država misil da nismo sposobni da preuzmemo odgovornost, onda nas tretira kao maloletnike, sa ograničenom slobodom, ali i smanjenom odgovornošću. Ja to ne želim ni za sebe, ni za svoju zemlju. Želim slobodu i prihvatam odgovornost. Ukoliko se granica slobode prekrše, sankcije su jasne. Neinformisanost nije oslobadjajući argument.

Trčanje

Neka nova Ja

Ne znam zašto sam naglo prestala da pišem. Možda me je uplašila pomisao da moje nesigurne misli može da pročita sada i zauvek ko god poželi. Možda manje to, u odnosu da se i stavovi menjaju i da mi je teško da definitivno napišem i okačim bilo šta, u ova promenjiva vremena. Možda sam lenja. Možda.

Dosta sam razmišljala u kom pravcu treba da nastavim da pišem, ovakav il onakav life style, ova ili ona strast… i na kraju sam došla do toga da to naprosto mora da bude moj life. Ne style ne passion. Just life.

Daleko od “dragi dnevniče” fazona, ali recimo summa onoga što me čini ili što bih volela da budem.

Sve gore navedeno je borring stuff za svakoga ko čita ovo sa strane, ali recimo  da sam dugovala sebi.

Jedna od strasti o kojoj svakako moram da počnem da blogujem.  Strike that. .. O kojoj moram da počnem više da pišem (kucam?) je svakako novorastuća ljubav za treningom. Iliti kako je večito mala bucmasta devojčica odlučila da se ponovo izmisli.

U to ime, kažu neki (a svakako će se prepoznati i bez da ih linkujem), da je najpametnije početi sa zacrtavanjem cilja i nekom vrstom javnog obavezivanja na isti.

Moj prvi cilj bio je da smršam. Ali jako brzo sam shvatila da je to glupav cilj. Zadovoljila bih se i istom kilažom, ali pametnije raspoređenom. Mhm. A zdravlje?

Onda sam pomerila taj cilj ka nečem onako zen opštem, a to je smart body i naprosto zdrav život.

Kako sam to definisala? Kao telo koje volim i koje me neće izdati u svakodnevnom životu,  i vizuelno i fizički i zdravstveno, bilo na plaži, izlasku, planinarenju, dok spavam, vozim rolere, skijam, plivam… tokom sexa… stekli ste ideju :) dakle, koje će mi omogućiti najveći potencijalni  broj srećnih ishoda  tokom najvećeg broja godina koje slede. Bila sam tako samozadovoljna ovom formulacijom.

Ali, ispostaviće se – ovo nije cilj koji je moguće kvantifikovati. Previše je opšti i maglovit.

Delimičan problem je u tome da ja sve svoje ciljeve tako formulišem, to su uvek uopštene fantazije i zamisao jednog srećnog života, bez sporadičnog okretanja na sitnice, kako ne bi ugrozile  my master plan. U tom ključu, jako mi je teško da se spustim na slova i brojke, i da merljivo izrazim smart body.

Ali hajde da probam.

Cilj 1. Biti u stanju da istrčim 10km a da ne padnem mrtva posle toga. Sada sam na 6km. Rok: nemam ideju. Nisam stručna da ocenim kada će ovo biti moguće bez nekog profi plana treniranja, ali recimo do kraja ove godine.

Cilj 2. Vežbati redovno. U brojkama? Trčati 2-3 puta nedeljno i raditi treninge između toga. Ne mrzeti sebe kada propustim dan. Nastaviti gde si stao. Održavati kontinuitet. Rok: a life time :) samim tim, ovo nije klasičan cilj, al morala sam. Neka rok bude dok se ne ispune ostali ciljevi, onda mogu da pređem na neki drugi nivo vežbanja. Yoga, kad god gde god. Makar disanje. Spašava život.

Cilj 3. Doći na svoju idealnu težinu. Rečeno mi je da sam almost there. Vagu ne posedujem, ali znaću kada se to desi. :) subjektivna procena: kilo dve. Vreme da ovo ostvarim:  kraj decembra, ako bude i ranije, kul, mada može i kasnije ukoliko to ugrožava ostale ciljeve.

Javno sam objavila. Recimo da sam se samim tim i obavezala. Rezultate ću redovno i  pažljivo pratiti, a konačne saopštavam po isteku roka. Meni to zvuči fer.

U međuvremenu, nove teme, i naravno –  stay positive :)

flower
Ideje

Par reči o sreći

U poslednje vreme dovoljno često na webu nalećem na tekstove koji su na ivici self-help police, ali ipak autoritetom autora ili sadržinom pomalo odskaču i dozvoljavaju mi da ih ipak pročitam i razmislim o njima. Suština: sreća ne pada sa neba kao nagrada za dobra dela. Na njoj se radi. I ona može da se nauči.

Linkove preuzmi  ovde ovde i ovde.

Ono što se  meni dopalo na osnovu svega što sam čula i videla je prava mera. Nepodnošljivo mi je da slušam pretenciozna naklapanja ili  predavanja. Malo dozirane strategije, sa druge strane, ne može da škodi. Elem, zašto mislim da je vreme da dam mojih par redova na ovu temu?

Jednostavno-zato što umem da budem srećna. Jezivo narcistički zvuči, zar ne? U svakom slučaju, malko ublaženo-na dobrom sam putu da ostvarim strategije koje će me činiti srećnom.

Naravno, za invazivnu antidepresivnu terapiju zaista preporučujem  pomoć profesionalaca, ali za day to day ritual, evo mojih pet centi kako da načinite razliku između prosečnog dana i dana prodisanog punim plućima. Hajde da od disanja i počnemo.

Diši. Ako si pušač, batali ili smanji pljuge. Nemala količina mojih bliskih prijatelja je ovaj podvig izvela u prethodnih par meseci. Dokaz da nije nemoguće. Plus, svako od njih će potpisati da je to neverovatna promena koja vodi u sledeće male pobede. Ako ne pušiš, nauči da dišeš sporije, i iz stomaka. Smiruje. i produžuje život : )

Druga strategija, povezana sa prvom je raditi na svom telu. Svako ko ne vežba ima svoj izgovor, ali svi izgovori su nebitni kada se uđe u suštinuj ove zamisli, a to  je  da uvek možemo da uradimo nešto dobro za svoje telo i sebe. Trčite, ako nemate s’kim, izvolite link za grupno trcanje. Šetajte. Radite yogu kod kuće. Ako misliš da si slabokarakteran-plati neki skuplji program, to je sasvim jak motiv da se ispoštuje para koju si dao. Vremenom, od muke, svaka vežba postaje navlaka, i  hormoni sreće dolaze sami za njom.

Iskoristi svoj hendikep. Svaka pozicija u životu ima svoje dobre strane, i umesto želje da si  na tuđem mestu, osmotri malko bolje svoje mesto. Ako si nezaposlen, imaš više slobodnog vremena. Oslobodi se neurotičnog ritma radnog sveta. Spavaj, šetaj se po Adi, ili parkovima kada nema gužve. Idi na ranije bioskopske projekcije. Čitaj. Radi na svojim strastima. Pravi neki projekat za sebe. Radi za džabe. Piši. Kreiraj. Isplatiće se. Imaćeš šta da pokažeš kada počneš da radiš, a i rad nagrađuje sam po sebi ako ga radiš zbog sebe. Ako radiš budi ponosan na sebe. Odvoj malo vremena svakog dana i čestitaj sebi na svojim uspesima. Osvesti sebe o svojim dobrim radnim navikama, i budi iskren kod mana.  Koristi pametno svoje resurse. Ne troši pare manijakalno samo da bi dokazao da si nešto zaradio. Investiraj u sebe. I podeli sa drugima, koji su trenutno u lošijoj poziciji.

Vreme. Za sebe. Za druge. Nikada ne gubi iz vida zašto živiš, a zašto radiš. Zamisli gde bi najradije bio, i primeni to u praksi. Niko na kraju života ne žali što nije radio više ili imao više para. Svi žale za sitnicama. Misli o tome na vreme. Vreme se ubrzalo, i svet se smanjio. Usporiti korak postaje specifična veština, vežbaj je!

Tačke oslonca. Neke stvari ne možemo da kontrolišemo. Neke možemo. Oko prvih je suvišno nervirati se.

Pet je stubova sreće: porodica, zdravlje, prijatelji, ljubav, posao.

Nemamo isti nivo upliva na svaki od njih. Za zdravlje, posao i ljubav možemo da kažemo da smo dali sve od sebe, ali neočekivano je sasvim moguće, i najčešće se i desi. Tada se sve svede na porodicu i prijatelje. To su odnosi u koje moramo da ulažemo i ja ih nazivam tačkama oslonca. Ipak, ne očekuj da  svi rade sve za vas.  I prigrli svaku emociju na koju ćeš naleteti. Postoji vreme za radost i tugu, i tuga ima svoje mračne refleksije, ali na jedan prirodan način, ume da prija. Ogroman deo umetnosti proizvod je tuge i ima svoje neosporno mesto u nama. Odbijanje tuge je odricanje dela ljudskosti.

Ljubav jeste bezuslovna u teoriji, ali moraš prvo voleti sebe. Naći način da provodiš vreme sam sa sobom i da pritom bude lepo nije jednostavno. Ali upravo to je osnova svih veza koje ćemo graditi u životu. Mislim da je šuština ove ljubavi postavljanje realnih očekivanja. Tanana je granica između prosečnosti i realnog sagledavanja sebe. Visina očekivanja uvek mora biti postavljena malo iznad mogućnosti, za jedan beskonačno mali milimetar. To ostavlja prostor da se uvek nečemu teži ali i dovoljno vremena da se bude ponosan kada taj cilj ostvarimo. Sve ostalo je pozivnica za nesreću.

Za kraj moja mala fabrika sreće: moji psi. Ko ima ljubimca , zna o čemu pričam. Ko nema, možda zna šta propušta a možda i ne. Ali veruj mi, psi leče. Psi su nešto što smo otrgli od prirode i od tad je vezano za nas. Ta veza je predivna i čista, i veliki boost u korist svakodnevne sreće.

Završila bih sa malim upozorenjem: ne shvatajte me previše ozbiljno, a ni sebe kad smo već kod toga. U prvom blog postu sam napomenula da se robotske  doslednosti malo plašim. Možda  ja imam potebu da rezimiram svoj happy recept. Ali vi iz njega uzmite samo ono što vam je potrebno, a ostatak slobodno bacite. Srećan vam ostatak dana : )

Trčanje

Kako pomeranje cilja pomera nas

Odavno mislim da je svaka motivacija minimum dvostruka, spoljašnja i unutrašnja.

Malo je reći da sam samu sebe iznenadila odlukom da istrčim trku zadovoljstva na Beogradskom Maratonu, ali mi je ta aktivnost značila kao da sam istrčala sam maraton : )

Spoljašnji faktor za moju odluku su bili moji prijatelji koji su već odlučili da trče polumaraton i malu trku, i koji se za to spremaju već mesecima. Lično, odlagala sam trenutak da i sama krenem sa treningom, hvatala sam se ograničavajućih faktora, i pravdala sebe time što sam vežbala na drugoj strani. Unutrašnja motivacija je suptilnija i očito je moja podsvest radila za mene, jer sam bez ikakve prethodne pripreme samo odlučila da se pojavim i uradim koliko mogu. Od trenutka kada se ova odluka desila, entuzijazam je samo bujao i mogla sam samo da snažno uzjašem taj talas.

Dan Maratona je došao, i trka je puštena. Krenuti zajedno i držati se grupe koliko je god moguće, ali svako mora da prati svoj ritam i ja sam ubrzo zaostala. Onda trka počinje da bude borba sa samim sobom, vreme je sekundarno, važno je samo završiti, a cilj je tako opipljiv i definitivan. Mišići trnu, gubi se dah, usporavaš, hvataš ponovo ritam i skupljaš snagu da završiš. Poslednjih 400 metara ne osećaš noge, ništa nije teško, kao da se pore na glavi skupljaju i šire i fini trnci se zrakasto šire telom. Prolaziš kroz cilj, i shvataš-možeš sve. Prijatelji koji te bodre i čestitaju, sreća koja zrači iz tebe i prijatni umor. A to je bila tek trka zadovoljstva. Ostali smo i posmatrali polumaratonce i maratonce kako prolaze kroz cilj, i osećali neverovatan ponos, zato što smo mali deo nečeg zaista veličanstvenog.

Svaka završena trka je mala pobeda, a sam Maraton je pobeda čoveka i Beograda, i motiv da svoj cilj pomerim u budućnost za koji kilometar. Nagrada je izuzetna- ponos, ljubav i vera u samog sebe. Šta više tražiti od sporta?