Browsing Tag

trčanje

tijana 2.0
Trčanje

Kako je nastala Tijana 2.0

tijana 2.0Od oktobra 2012. ja trčim. Ovog puta ozbiljno, u okviru kluba Belgrade runners club, koji je nastao iz sajta trcanje.rs. U sklopu priprema za prvi polumaraton, pišem tekstove za njihov blog. Sve tekstove  plus neke dodatne detalje ću objavljivati i ovde.

Ovaj blog post nema nameru da ulazi dublje u osnove psihologije, sreće i motivacije. Ambicije su ovog puta mnogo manje: potreba da objasnim sebe i eventualno motivišem da napravite divan i hrabar korak koji vodi ka boljoj verziji sebe. Tijana 2.0 je projekat kojim se svakodnevno izgrađujem u bolju osobu. Nimalo jednosmeran, jednostavan i jedinstven. Ali svakako, dragocen.

Moje detinjstvo i adolescencija protekli su u uljuljkujućoj, ali lažnoj dihotomiji. Fitnes vs intelekt. Investicija u učenje i razvoj kritičnosti se razvijala na uštrb vežbanja. Posledica toga bila je potpuna neizgrađenost i nespremnost mojih mišića da se ozbiljno pozabave svakodnevnim izazovima. A i zašto bi? Svuda se išlo, prevozom, taksijem, kolima, mlado telo nije moralo previše da se muči da bi delovalo privlačno, snaga se nije merila kondicijom.

Iskreno, ne znam kako se sve promenilo. Trčkaranje je ušlo u moj život bez preteranog otpora, ali sada znam da tada još uvek nisam bila trkačica. Tako sam trčkarala kroz srednju školu i fakultet, smejala se promeni godišnjih doba i verovala da je to što radim dovoljno. Nije bilo.

Jedina izvesnost u životu –!

Odjednom, svi smo imali preko 25 godina, i zamori materijala su počeli da se osećaju. Došla je i promena, sajt trcanje.rs, ljudi koji menjaju sebe, bilo mi je drago, ali nisam u tom trenutku bila spremna da uskočim u taj tok. Gledala sam prijatelje kako rastu, menjaju se, postaju zaista bolji ljudi, ali još uvek mi je bilo prerano. Radila sam na sebi, za sebe, postavljala ciljeve, neke i ispunila, ali trčanje mi više nije prijalo.

Jedna od novogodišnjih rezolucija je bila da istrčim 10 km. Stigla sam do 8km i udarila u zid. Sama sa sobom, shvatila sam da nemam disciplinu niti znanje da se gradim dalje. Imala sam 30 godina i rešila da istrčim prvi polumaraton. Konačno sam prelomila i došla u Beogradski trkački klub.

Prvi trening i prvo razočaranje; na drugom krugu od 500m ne mogu da pratim ni najsporiju grupu i gušim se. Nikada do tada mi se nije desio spazam te vrste. Panika. Da li ću odustati? Drugi trening. Inat. Nije problem, usporiću. Istrčala sam 8 km. Treći trening, probaj 10! Probala – istrčala. Promena se nije desila u nogama. Promena se desila u glavi.

Kako bih samu sebe održala na kursu, odmah se prijavljujem za polumaraton u Berlinu. Početak aprila. Kupljena karta. Sada nema nazad.

Građenje volje

Jedno je znati da možeš da istrčiš više nego što si mislio, druga vrlina je ponavljati taj proces svaki put. Da li je zahtevalo žrtvovanje? Naravno. Ja nikada nisam bila jutarnji tip, i ideja da se nedeljom ujutro trči mi je najblaže rečeno, delovala kao pakao u malom.

Ali, eto mene, iz nedelje u nedelju, naspavana i spremna da se mučim. Ah mučenje, prejaka reč? Kako kada. I dalje prespora da idem sa grupom, ja trčim krug oko Ade uglavnom sama. Želite li da znate kako to izgleda?

Konstantan dijalog volje sa emocijama

- Joj ne mogu više, tako je teeeško. I noge bole i jedva dišeš, da li je to pametno?
– Ćuti i trči! Naravno da možeš, prošli put si trčala 10km.
– Ali tada sam bila sveža, i spavala sam preko 8 sati i išla sam sporije… a sada se mučim, eto i očigledno nešto nije u redu i osećaš kako te žiga koleno? Otpašće ti noga ako ne staneš sada, molim te, staniiii!
– Svaki put te žiga koleno, seti se, to je uvek tako dok se ne zagreješ, evo već smo na 4km, vidiš klub sa druge strane, imaš još snage, samo diši i lagano, ritam, ritam.
– Neću više, neću, mučiš me, a mogla sam još da spavam, da klopam one slatke mafine što je Tamara pravila (op.a sestra), da mazim pse..
– Umukni i trči. Ili hajde da pričamo o nečemu lepšem, npr. seti se mora i kako je lepo bilo trčati uz obalu…

Na cilju: jednoglasno “Bravo Ja!”. Na kraju treninga volja i emocije se pomire u strasnom zagrljaju endorfina. Sve pršti od sreće i zadovoljstva i odatle crpimo volju da se ponovo pojavimo na treningu po kiši, snegu, košavi i ostalim naizgled neprijatnim vremenskim uslovima

flower
Ideje

Par reči o sreći

U poslednje vreme dovoljno često na webu nalećem na tekstove koji su na ivici self-help police, ali ipak autoritetom autora ili sadržinom pomalo odskaču i dozvoljavaju mi da ih ipak pročitam i razmislim o njima. Suština: sreća ne pada sa neba kao nagrada za dobra dela. Na njoj se radi. I ona može da se nauči.

Linkove preuzmi  ovde ovde i ovde.

Ono što se  meni dopalo na osnovu svega što sam čula i videla je prava mera. Nepodnošljivo mi je da slušam pretenciozna naklapanja ili  predavanja. Malo dozirane strategije, sa druge strane, ne može da škodi. Elem, zašto mislim da je vreme da dam mojih par redova na ovu temu?

Jednostavno-zato što umem da budem srećna. Jezivo narcistički zvuči, zar ne? U svakom slučaju, malko ublaženo-na dobrom sam putu da ostvarim strategije koje će me činiti srećnom.

Naravno, za invazivnu antidepresivnu terapiju zaista preporučujem  pomoć profesionalaca, ali za day to day ritual, evo mojih pet centi kako da načinite razliku između prosečnog dana i dana prodisanog punim plućima. Hajde da od disanja i počnemo.

Diši. Ako si pušač, batali ili smanji pljuge. Nemala količina mojih bliskih prijatelja je ovaj podvig izvela u prethodnih par meseci. Dokaz da nije nemoguće. Plus, svako od njih će potpisati da je to neverovatna promena koja vodi u sledeće male pobede. Ako ne pušiš, nauči da dišeš sporije, i iz stomaka. Smiruje. i produžuje život : )

Druga strategija, povezana sa prvom je raditi na svom telu. Svako ko ne vežba ima svoj izgovor, ali svi izgovori su nebitni kada se uđe u suštinuj ove zamisli, a to  je  da uvek možemo da uradimo nešto dobro za svoje telo i sebe. Trčite, ako nemate s’kim, izvolite link za grupno trcanje. Šetajte. Radite yogu kod kuće. Ako misliš da si slabokarakteran-plati neki skuplji program, to je sasvim jak motiv da se ispoštuje para koju si dao. Vremenom, od muke, svaka vežba postaje navlaka, i  hormoni sreće dolaze sami za njom.

Iskoristi svoj hendikep. Svaka pozicija u životu ima svoje dobre strane, i umesto želje da si  na tuđem mestu, osmotri malko bolje svoje mesto. Ako si nezaposlen, imaš više slobodnog vremena. Oslobodi se neurotičnog ritma radnog sveta. Spavaj, šetaj se po Adi, ili parkovima kada nema gužve. Idi na ranije bioskopske projekcije. Čitaj. Radi na svojim strastima. Pravi neki projekat za sebe. Radi za džabe. Piši. Kreiraj. Isplatiće se. Imaćeš šta da pokažeš kada počneš da radiš, a i rad nagrađuje sam po sebi ako ga radiš zbog sebe. Ako radiš budi ponosan na sebe. Odvoj malo vremena svakog dana i čestitaj sebi na svojim uspesima. Osvesti sebe o svojim dobrim radnim navikama, i budi iskren kod mana.  Koristi pametno svoje resurse. Ne troši pare manijakalno samo da bi dokazao da si nešto zaradio. Investiraj u sebe. I podeli sa drugima, koji su trenutno u lošijoj poziciji.

Vreme. Za sebe. Za druge. Nikada ne gubi iz vida zašto živiš, a zašto radiš. Zamisli gde bi najradije bio, i primeni to u praksi. Niko na kraju života ne žali što nije radio više ili imao više para. Svi žale za sitnicama. Misli o tome na vreme. Vreme se ubrzalo, i svet se smanjio. Usporiti korak postaje specifična veština, vežbaj je!

Tačke oslonca. Neke stvari ne možemo da kontrolišemo. Neke možemo. Oko prvih je suvišno nervirati se.

Pet je stubova sreće: porodica, zdravlje, prijatelji, ljubav, posao.

Nemamo isti nivo upliva na svaki od njih. Za zdravlje, posao i ljubav možemo da kažemo da smo dali sve od sebe, ali neočekivano je sasvim moguće, i najčešće se i desi. Tada se sve svede na porodicu i prijatelje. To su odnosi u koje moramo da ulažemo i ja ih nazivam tačkama oslonca. Ipak, ne očekuj da  svi rade sve za vas.  I prigrli svaku emociju na koju ćeš naleteti. Postoji vreme za radost i tugu, i tuga ima svoje mračne refleksije, ali na jedan prirodan način, ume da prija. Ogroman deo umetnosti proizvod je tuge i ima svoje neosporno mesto u nama. Odbijanje tuge je odricanje dela ljudskosti.

Ljubav jeste bezuslovna u teoriji, ali moraš prvo voleti sebe. Naći način da provodiš vreme sam sa sobom i da pritom bude lepo nije jednostavno. Ali upravo to je osnova svih veza koje ćemo graditi u životu. Mislim da je šuština ove ljubavi postavljanje realnih očekivanja. Tanana je granica između prosečnosti i realnog sagledavanja sebe. Visina očekivanja uvek mora biti postavljena malo iznad mogućnosti, za jedan beskonačno mali milimetar. To ostavlja prostor da se uvek nečemu teži ali i dovoljno vremena da se bude ponosan kada taj cilj ostvarimo. Sve ostalo je pozivnica za nesreću.

Za kraj moja mala fabrika sreće: moji psi. Ko ima ljubimca , zna o čemu pričam. Ko nema, možda zna šta propušta a možda i ne. Ali veruj mi, psi leče. Psi su nešto što smo otrgli od prirode i od tad je vezano za nas. Ta veza je predivna i čista, i veliki boost u korist svakodnevne sreće.

Završila bih sa malim upozorenjem: ne shvatajte me previše ozbiljno, a ni sebe kad smo već kod toga. U prvom blog postu sam napomenula da se robotske  doslednosti malo plašim. Možda  ja imam potebu da rezimiram svoj happy recept. Ali vi iz njega uzmite samo ono što vam je potrebno, a ostatak slobodno bacite. Srećan vam ostatak dana : )