Browsing Category

Život

Urban Landscapes

Biramo bitke, ili slobodu?

Zašto moramo da oborimo ovu Odluku?

Prvo, razdvojimo stvari. Što se kafića tiče, mogu da razumem ideju o čuvanju mira radnim danima, problem postoji, rešenje je nađeno ali…perfidno provučena kroz ovu Odluku desila nam se i zabrana prodaje alkohola posle 22h.

Ovakva zabrana je već druga priča, i nije komplementarna gore pomenutoj odredbi, a ima mnogo ozbiljnije posledice i implikacije jer se odnosi na model ponašanja koji nam grad i Đilas nameću.

Ukratko – gradonačelnik nam objašnjava da smo očigledni  mi nesposobni da pijemo posle 22ha  a da se pritom ne pretvorimo u stoku, huligane, narušioce reda i mira. Ili to, ili da je policija nesposobna da eventualne uzgrednike opomene i inteveniše na pravi način. Dakle, građani stoka, policija nesposobna.

Neke trunke istine u ovome verovatno ima.  Ali to nije problem zakona. Zakon ne služi da vaspitava. Ovaj zakon je donet da bi olakšao policiji da ne radi svoj posao. Dakle, da bi se smanjio rizik po mali deo građanstva limitiraj slobode celoj populaciij. Ovo zaista ima smisla samo ako se zavodi vanredno stanje. Da li je dotle došlo? Naravno da nije.

Ideja slobode koju toliko zagovaram je da povlači sa sobom i odgovornost.

Prekrši granice slobode (ugrožavajući drugoga) slede ti sankcije. Ne obrnuto. Građani beograda nisu maloumnici niti deca, da ne mogu da odlučuju svesno i u svoje ime kada i da li žele da konuzumiraju alkohol.  Ali ne zabranjuj mi preventivno.

Zabrana nikada nije bila rešenje, kada se odnosi na praksu utemeljenu društveno, socijalno i emotivno. Na supstancu koja je legalno dostupna u celom slobodnom svetu.

Pogrešan  je argument da su mladi koji su protestvovali u sredu, 11.maja  blejaći i neradnici. Možda jesu, možda nisu. Za sebe i svoje drugare mogu da jemčim da svi imaju poslove, rade i po više od 10 sati dnevno…ali  nebitno je za priču.  Nije bitno ko protestvuje, bitno je protiv čega se protestvuje.

Pogrešan je argument da ima važnijih problema. Mi možemo da razmišlajmo i o dva problema u isto vreme. Npr. Povezaćemo krizu sa potrebom da se pije. Nije toliko teško. Povezaćemo i lopovluk i korupciju. Ako nas naterate.

Argument je da je prohibicija sa razlogom propala.

Argument je da je alkohol u Srbiji legalan za punoletna lica. Da punoletstvo podrazumeva određene SLOBODE I ODGOVORNOSTI.

Da nas Đilas oslobađa odgovornosti (kako lepo od njega)  ukidajući nam slobodu.

Argument je da isti zakon nije prošao u Novom Sadu. Par dana od proglašene neustavnosti, guraju nam ga u Beogradu pod nos.

Argument je da policija treba da radi svoj posao, da hapsi huligane, da interveniše ako se pijani majmuni deru po ulici. Ali nije logično da zbog par pijanih majmuna ograničavaš slobodu svim ostalim punoletnim građamima.

Argument je da težimo odgovornijem, civilizovanijem, produktivnijem društvu. Edukuj i dozvoli.

Ovom logikom, uskoro ćemo se boriti protiv silovanja zabranjivanjem heteroseksualnog druženja, preventive radi.

Ne volim da delim na velike i male građane, ali kada god se podigne masa da mi objasni neki veliki problem naše DECE, zabrinutost za širu dobrobit, a to rezultira  smanjenjem opšteg nivoa neugrožavajuće slobode, nešto smrdi. Vrlo i neizdrživo.

Šta možete da uradite.

Da pišete gradskoj vlasti, možda su neobavešteni po pitanju neustavnosti Odluke koja je počela da se sprovodi.

Da predate ustavnu žalbu. ovo je vaše Ustavno pravo. I opcija.

Prenosite priču dalje.

Kada se jedna sloboda ukine bez problema je prate i druge.

Stay positive!

Urban Landscapes

To be free

The test of courage comes when we are in the minority. The test of tolerance comes when we are in the majority

– Ralf. W. Sockman

Teško nije prava reč da se opiše demotivacija koja me odvlači od pisanja ovog posta. Možda  Mučno?

Prelećemo ovih dana svu silu medija i uvek mi se stomak malo zgrči i osetim neprijatnu asocijaciju na devedesete, sa druge strane, pitam se da li je pametnija strategija bila reči ono što mislim pre samog dogadjaja, a ne ovako, post festum unesrećenim tonom. Činjenica je, ipak, da nisam znala šta tačno mislim eto sve do ovog jutra, kada je valjda sazrelo neko dugokrčkajuće osećanje i od sentimenta se stvorio stav.

Srbija još dugo neće moći da bude zemlja koju smem reći da poznajem. Tako da neću ovo uopštavati do tog nivoa. Beograd, medjutim, jeste moj grad i o njemu smem i mogu da pišem. Volim ga i realno, nakon obilaska pola Evrope, moram da priznam da me nikada nije blamirao previše.  Do sada.

Postoji zaista stotinu argumenata da se počne braniti ideja o Paradi ponosa. Ali počeču od kontra argumenta. Ovaj nesrećan naziv dodatno pojačava mučan utisak u ustima. Jer tog dana smo zaista na retko šta mogli da budemo ponosni. Stotinak hrabrih aktivnista. Profesionalnost policije. Pojedine medije koji su bili na nivou zadatka. Sve ostalo je strahovito podbacilo. Sebe ubrajam u neponosnu grupu. Od hiljade argumenata protiv Pride-a, počela bih od po meni, najzastupljenijeg medju, tkz. Normalnom Srbijom, glaseći: pored toliko gorućih problema u Srbiji (poskupljenja, nezaposlenost, opšta nesreća, jad i beda…blabla) mi se bavimo problemom šačice stanovništva. Meni je ovo neshvatljivo do ivice retardacije. Prvo, glasnogovornici ove teze su sami doprineli da se Srbija besomučno bavi ovom temom. Bili su prvi koji bi iskakali na forumima, komentarima statusa. U suštini, nervirajući se – što se nerviraju oko pride-a. Drugo, država a i njeni stanovnici nemaju kapacitet mozga na nivou jednogodišnjeg deteta, da mogu da se bave jednom temom u jednom vremenskom periodu. Normalno društvo bi se pride-om bavilo kao zabavom. Treće, ustavno pravo svake grupacije je da organizuje svoj skup. Kada god, uz najavu. I nemamo pravo da im to oduzmemo. Ali sve su ovo gluposti. Pride je bio važan za Srbiju i politiku za koju je Srbija glasala. Pritisak jeste postojao, da se povorka održi i zaštiti, to je bar očito. Ali, meni prvoj, je drago da se poneko dugme pritisne u pravedne svrhe.  Medjutim, sve to je stvorilo utisak da manjina „teroriše“ većinu. Ova tužna zamena teza dobila je oličenje u gradonačelniku, kome je to poveći gaf, i glas manje, što se mene tiče.

Teror nastaje primenom nasilja ili straha. Jasno je ko je terorisao a ko je bio izložen istom. Ne braniti ustavno pravo manjina je isto kao i pljuniti sebi u lice. Sve i da se većina Srbije gnuša do same svoje genetske konstrukcije, ima da se gnušaju- i da trpe. Zašto?

Sada dolazimo do tolerancije iliti reči kojoj periodično volimo da zaboravimo značenje.

Volim da verujem da živim u velikom i slobodnom gradu. Da bi grad zaista i bio takav, on mora da neguje slobodne i otvorene gradjane. Povraća mi se od izjava „starih „ Beogradjana da su im kojekoji došli i promenili grad. Ukoliko želiš metropolu, moraš da dopustiš ogromnu cirkulaciju ljudi i kultura kroz taj grad. Ako si pametan, dopustićeš da ta kultura obogati ovu scenu, a oni će zauzvrat preuzeti neka obličja tvoje kulture. For the record, moja porodica je ovde stotinak godina, ja sam treća generacija rodjena u Bgu. Ali lično, tu sam 28 godina i verujem da je moje pravo na ovaj grad jednako nekome ko se doselio jutros.  Da bismo svi nekako funkcionisali, moramo se tolerisati. To znači da će mi pola stvari možda biti gadno i neprijatno za videti kada se prošetam Knezom, ali ću preživeti i dopustiti da postoje. Povraća mi se kada vidim devojke obučene po poslednjoj moldavskoj modi, sa blatnjavim štiklama i praznim licima. Okrenem glavu i dopustim. Vredja mi inteligenciju kada naletim na Farmu i farmere. Promenim kanal i dopustim. Sloboda na ulici mora biti apsolutna. Okaay, kažete… A gde je granica? Ovo pitanje je po meni nesporno. Granica je u fizičkim okvirima. Ne tolerišemo nasilje iil pozivanje na nasilje. I ne tolerišemo vredjanje po etničkoj, rasnoj, sexualnoj ili rodnoj osnovi. Tu je povlačimo. Šta mora biti iznad granice? Mnoge stvari koje i dalje nisu, sloboda oblačenja (da zalažem se da su ljudi slobodni da idu razgolićeni), sloboda iskazivanja emocija na ulici, sloboda tela i performansa.  Pravo da budeš ono što jesi Sve ovo važi za javne prostore, koji pripadaju svima, religiozni objekti i instutucije naravno imaju pravo na sopstveni dress and behave code… Sve ove „sporne“ slobode su po meni važne, jer osnažuju i neguju postavku da smo sami odgovorni za svoje reakcije na ove fenomene. Da, iznerviraće me da vidim da se dvoje savatavaju na ulici, ali preradiću to sama sa sobom, jer to je cena koju svi plaćamo za suživot u velikom gradu, i za sopstvenu slobodu. Sve to je bitno, jer dolazimo sada do argumenta da ljudi ne žele da vide da se dva dečka drže za ruke. Vredja ih. Mogu da razumem, ali moraju da dopuste.

Negovanje pozitivnog morala, koju bi trebalo da pretpostavlja neko idealno ponašanje, ne može da ide preko zabrana svega što pojavno odstupa od tog ideala, već samo pozitivnom diskriminacijom takvog ponašanja. Mediji tu igraju bitnu ulogu, kao i obrazovanje i porodica. U modernom društvu sloboda i odgovornost idu ruku pod ruku. Ukoliko država misil da nismo sposobni da preuzmemo odgovornost, onda nas tretira kao maloletnike, sa ograničenom slobodom, ali i smanjenom odgovornošću. Ja to ne želim ni za sebe, ni za svoju zemlju. Želim slobodu i prihvatam odgovornost. Ukoliko se granica slobode prekrše, sankcije su jasne. Neinformisanost nije oslobadjajući argument.

Urban Landscapes, Život

Brze kase Srbije

Prazničnoj groznici uprkos ili možda upravo zbog nje, tek – moja novogodišnja kupovina mogla je da se završi tragično.

Lokacija: Tempo, učesnici: Moja drugarica Mina, jedna velika kutija za cipele, i veoma iznervirana Tijana.

Suluda ideja koja nas je odvukla put Tempa bila je (i stidim je se, al ne mogu je zaobići) jeftinija kupovina Moon Bootsa, cipelica za sneg, as seen u novinama 24sata. Ovaj kvazi penzionerski poduhvat planirala sam da izvedem nakon celodnevne poslovne aktivnosti, veoma umorna i poluluda od nespavanja. Ali nekim čudom – uvek sam u takvim okolnostima najornija za sulude akcije, i tako smo se  Mina i ja zaputile put Tempa, sa  namerom da pazarimo samo jedan jedini proizvod. Greška očita, al uočena tek sa ove distance. Bonus okolnosti: ja sam uspela da zaboravim mobilni telefon, Mina je vukla ogromnu kutiju sa već pazarenim čizmicama druge vrste.

Tempo kao tempo, gužvetina neopisiva, dodatno motivisana popustima i prazničnim nabavkama, očekivano – čizme su odavno rasprodate. Te se mi moramo vratiti praznih kolica (koja optimistično guramo još od ulaza). Da ublažimo poraz, odlučujemo da pazarimo svaka po neku sitnicu, eto čisto da ne bude da smo se cimale dotle ni – za- šta … I dalje mi nije jasno zašto me je vozila tako suluda kupoholičarska manija tog dana… Ali o tom-potom. Tako smo dobile dva para kolica sa po tri četiri gluposti u njima. I sa tom otužnom slikom i jednom ogromnom kutijom došle smo ispred kasa, gde nas je (očekivano) dočekala mučna slika kilometarskih redova pretovarenih kolica. Samo je jedan način kupovine u Tempu :)

To je, međutim bio tek početak naše avanture. Jer, setila sam se da u megamarketskom vidu poslovanja postoji jedna slamka spasa za zalutale kupce poput nas tkz – Brze kase! Ako nije desno, onda je skroz levo, i upravo tamo, spasonosni natpis Brzih kasa stoji zakačen između dve paralelne trake, malo bliže levoj, koja na našu žalost u tom trenutku ne radi. Desna, o horora – u tom trenutku uslužuje nekih tridesetak prenatrpanih kolica. Kasirka se doslovno ne vidi od naređanih proizvoda.

Ja, osokoljena tablom koja objašnjava da imamo prednost, ne budem lenja već otkaskam do kasirke i priupitam

–         Jeli ovo brzakasa?

–         Jeste, ovo je brza kasa…

–         A ovi ljudi sa kolicima što čekaju?

–         Vi imate prednost, kao što i piše na tabli..dođite preko reda.

Ne reci dvaput. Ipak, da ne bismo preterivale, Mina i ja stanemo preko reda iza dva para kolica koji su već ušli do kase, da ne  pravimo gužvu, planirale smo da se  ulijemo odmah iza njih, jer smo dotle mogle nesmetano da stanemo sa kolicima. Da ne bih pravila dramu, objasnim Mini dovoljno glasno da me čuju ljudi koji tu već čekaju da sam pitala da li radi brza kasa, i da mi je rečeno da ljudi sa manje od deset artikala imaju prednost, a da primaju i ove sa prepunim kolicima obzirom na gužvu i već blago neurotično stanje koje vlada Tempom. Samo treba da sačekamo kolica ispred nas. Procena – oko 200 artikala po kolicima. Nema veze. Ispostaviće se  kao very, very bad idea.

Počelo je sa blagim komešanjem iza nas. Prvi nervozni kupac, koga ću oslovljavati sa Legalista izražava protest zbog našeg protivuzakonitog upada u red, i zahteva da se iz istog udaljimo.

Razgovor ide otprilike ovako:

–         Timala beži odatle, sklanjaj se iz tog reda.

–         Izvinite, ali ovo je brza kasa, kao što na tabli i piše, pritom sam se raspitala i imam svako pravo da prođem preko reda, ali sačekaću ljude koji su već u procesu (još uvek fin i uljudan glas).

–           Ne zanima me koga si pitala ovo nije brza kasa, to ti ja kažem, zato sklanjaj se.

–       Mene ne zanima vaše mišljenje (glas pomalo postaje piskaviji, ali još uvek ga kontrolišem), ja sam pitala nekoga ko jeste nadležan za brzu kasu, koja služi da ljudi sa par artikala brzo obave svoju kupovinu i to nameravam da učinim.

Legalista nije uspeo da završi sledeću misao, pošto se u razgovor ubacuje Dizelaš:

–         Sklanjaj se iz tog reda bre, ko si ti da ideš preko reda kad mi svi ovde čekamo.

–        Prvo, (opasno iznervirana) ne razgovaram sa tobom. Drugo, kao što sam pokušala da objasnim, ovo je brza kasa i vi stojite u mom redu, i kao što lepo piše na tabli, morate da propustite ljude sa malim brojem artikala.

–         Kakva bre brza kasa, ovo nije brza kasa, uopstalom i ja mogu da kažem da imam malo pa neću mrš bre itd itd.

Jasno je da rasprava ne vodi nikuda, ali mu ja ipak skrećem pažnju da ima polupuna kolica i svakako više od deset artikala i ponovim moju tužnu priču kako sam pitala itd itd. Nastavak je sasvim logičan.

–         Sklanjaj se ili ću da te polomim (inače, Dizelaš čeka red sa svojom devojkom, koju je sramota tek malčice, a njega nimalo).

–       Pozvaću obezbeđenje, smiri se malo (snimila sam gde čikica sedi, i pitam se zašto je obezbeđenje kada ti treba uvek neki smotanko, a kada treba tebe da  plaše uvek neki razbijači…).

–         Samo probaj!

–         Evo saću.. (i tako ja odem po obezbeđenje, kažem mu da me dečko maltretira, i da obrati pažnju, on uzvraća kako imam pravo da idem preko reda, i da samo ne budem bezobrazna ja, da će nas držati na oku).

Vraćam se u red, koji naravno nije mrdnuo, još uvek se  prazne prva kolica, i kažem da sam pričala sa obezbeđenjem i da jesmo u pravu (koristim množinu, mada Mina sve vreme čuti i ako je ikako moguće da bude sve manja- uspeva i to).

Legalista ponovo obrazlaže kako se njega ne tiče šta misle kasirka i obezbeđenje, kako ja očito kršim neka pravila kako brza kasa ne radi, kako je znak malo više na levo itd itd. Sa njim se više ne raspravljam, ali čujem demonstrativno:

–         Idem ja do menadžera, i uzvike podrške iz pozadine idi! Tako  je! I sve u tom smislu…

U međuvremenu još par nesrećnika je došlo sa po cipelama ili čim god da izvide postoji li brza kasa, na šta dobijaju jedini očit odgovor, u teoriji da, ali u praksi će morati da se izbore sa sada već brzo formirajućom linč ruljom iza mene, Mine i njene kutije. Dizelaš sve vreme dobacuje, ja više ne reagujem, gledam ona zloslutna  kolica ispred nas koja i dalje nekako imaju pola tovara da pretovare i čekam.

U tom dolazi tip iz obezbeđenja i pita zašto ne idemo preko reda, ja pokazujem da nemamo kuda, i da ćemo sačekati još jedna kolica koja su ispred nas. Dizelaš tu bučno dolazi do mene, i počinje da mi otima kolica, sav  crven u licu:

–        Saću te polomim, nećeš proči pre mene, sklanjaj se (i slično mrmljanje već više puta ponovljeno).

–     Samo probaj… (moram da napomenem da sam od umora i besa do tada već odlučila da makar crkla u tom redu ima da kupim moje tri konzerve sve u slavu građanskih sloboda).

Naravno nije probao, ali se uneo čikici iz obezbeđenja u lice pa je dotrčao neki dečko sa susedne kase, i tako je svađa eskalirala. Sada već ceo red urla kako sam bezobrazna, posebno se oglašavaju devojke koje govore da zaslužujem batine, samo da nisam žensko one bi tražile da me prebiju…neki semi legalista nastupa sa teorijom da smo lepo pitale pustili bi nas, na šta ja već (sve samo ne lepim tonom) govorim kako nemam ja  zašto  lepo ili ružno da molim za nešto što je moje građansko pravo i tako u krug. Red se pomera nedovoljno brzo. Konačno, Legalista se vraća sa Menadžerom, sav ponosan na svoje dostignuće, masa urla : Izbacite ih !!!, ali menadžer, mukica, može samo da potvrdi da smo u pravu, pokušava da potkupi Legalistu, nudeći mu susednu kasu preko reda očekivano, ovaj uzvraća :

–        Nikako, ja ne želim preko reda, izbacite njih ako želite pravdu!! (Što proizvodi salvu ovacija ).

Sleganje ramenima. I potom čekanje u tišini, gde mene, Minu i njenu kutiju sada osoblje štiti kao kordon od Rulje koja se ujedinila sa jedinom idejom da nas zgazi. Kolica se konačno pomeraju, dolazimo na red i zavšavamo za manje od minut naš šoping. Toliko smo vremena oduzele tom redu.

Pokupimo naš Pazar, ponesemo nesrećnu kutiju i krenemo put 44, jedinog prevoza odatle. Ispred nosa. Razume se. Ono što se takođe razume je da imamo neznatnu prednost pred sledećim kolicima, a da će nas na ulici lako prepoznati sa kutijom koju vucaramo. Dakle – bežanija. Iza sledećeg čoska pokušavamo da pozovemo taksi. Mini ističe kredit na pola poziva.  Moj telefon davno zaboravljen na poslu. Bestragija. Autobus pobegao, taksija nema. Nađem neko stovarište i zamolim za telefon. Taksi neće da dođe, ne mogu na mapi da nađu taj objekat, a ne usuđujemo se da se vratimo put Tempa. O horora. Ponovo na ulici ponovo vidimo 44 i po bljuzgavici i barama, sa kutijetinom se damo u poteru. Džaba. Ponovo ispred nosa. Adrenalin me pustio i sada već plačem od besa i umora. Utom niodkuda, nailazi taksi. Nikad se niko nije osetio tako zahvalan kao mi u tom trenutku. Svi oni pogledi koji se zacakle na stanicama GSP-a kad naiđe prevoz nakon pola sata mržnjenja nisu ništa u odnosu na naše olakšanje.

Crni Bilans tog dana:

Tri pelata i voćni jogurt: 214 din

Taxi do kuće : 500 dinara

Čekanje u redu : pola sata

Stres: nemerljivo…

Ovo je samo jedno od iskustva u preživljavanju “urbanog” Beograda.

Život

Ćao svete!

Prvi post i odmah priznanje – ja nisam sigurna u kom pravcu će ovo ići :)

Povremeno, vidite – ja volim da pišem ozbiljne stvari. Kada se pravim velika i pametna, pišem o vaažnim stvarima, kao što su Društvo, Religija, Aktivizam. Najčešće, privatno, imam napade relativizma i tada se od mene može očekivati sasvim drugačija pesma.

Ekstrovertnosti mi nikada neće manjkati, ali povremeno ću pisati zaista samo za sebe i tada ću proklinjati sve one koji budu čitali moje škrabanje. Priznaćete – sve ovo je sasvim oprostivo :)

Doslednost je nešto što smo na nivou civilizacije prevazišli, ali privatno i dalje teško opraštamo sebi. Ja je se uvek pazim, i na to opominjem i vas. Ako  nekada saznam ko sam i zaista poverujem u to, tada ću biti u ozbiljnom problemu. Na nivou igre, sve je mnogo lakše i svakako zabavnije.

Počinjemo u tom maniru.