Browsing Category

Trčanje

tijana 2.0
Trčanje

Kako je nastala Tijana 2.0

tijana 2.0Od oktobra 2012. ja trčim. Ovog puta ozbiljno, u okviru kluba Belgrade runners club, koji je nastao iz sajta trcanje.rs. U sklopu priprema za prvi polumaraton, pišem tekstove za njihov blog. Sve tekstove  plus neke dodatne detalje ću objavljivati i ovde.

Ovaj blog post nema nameru da ulazi dublje u osnove psihologije, sreće i motivacije. Ambicije su ovog puta mnogo manje: potreba da objasnim sebe i eventualno motivišem da napravite divan i hrabar korak koji vodi ka boljoj verziji sebe. Tijana 2.0 je projekat kojim se svakodnevno izgrađujem u bolju osobu. Nimalo jednosmeran, jednostavan i jedinstven. Ali svakako, dragocen.

Moje detinjstvo i adolescencija protekli su u uljuljkujućoj, ali lažnoj dihotomiji. Fitnes vs intelekt. Investicija u učenje i razvoj kritičnosti se razvijala na uštrb vežbanja. Posledica toga bila je potpuna neizgrađenost i nespremnost mojih mišića da se ozbiljno pozabave svakodnevnim izazovima. A i zašto bi? Svuda se išlo, prevozom, taksijem, kolima, mlado telo nije moralo previše da se muči da bi delovalo privlačno, snaga se nije merila kondicijom.

Iskreno, ne znam kako se sve promenilo. Trčkaranje je ušlo u moj život bez preteranog otpora, ali sada znam da tada još uvek nisam bila trkačica. Tako sam trčkarala kroz srednju školu i fakultet, smejala se promeni godišnjih doba i verovala da je to što radim dovoljno. Nije bilo.

Jedina izvesnost u životu –!

Odjednom, svi smo imali preko 25 godina, i zamori materijala su počeli da se osećaju. Došla je i promena, sajt trcanje.rs, ljudi koji menjaju sebe, bilo mi je drago, ali nisam u tom trenutku bila spremna da uskočim u taj tok. Gledala sam prijatelje kako rastu, menjaju se, postaju zaista bolji ljudi, ali još uvek mi je bilo prerano. Radila sam na sebi, za sebe, postavljala ciljeve, neke i ispunila, ali trčanje mi više nije prijalo.

Jedna od novogodišnjih rezolucija je bila da istrčim 10 km. Stigla sam do 8km i udarila u zid. Sama sa sobom, shvatila sam da nemam disciplinu niti znanje da se gradim dalje. Imala sam 30 godina i rešila da istrčim prvi polumaraton. Konačno sam prelomila i došla u Beogradski trkački klub.

Prvi trening i prvo razočaranje; na drugom krugu od 500m ne mogu da pratim ni najsporiju grupu i gušim se. Nikada do tada mi se nije desio spazam te vrste. Panika. Da li ću odustati? Drugi trening. Inat. Nije problem, usporiću. Istrčala sam 8 km. Treći trening, probaj 10! Probala – istrčala. Promena se nije desila u nogama. Promena se desila u glavi.

Kako bih samu sebe održala na kursu, odmah se prijavljujem za polumaraton u Berlinu. Početak aprila. Kupljena karta. Sada nema nazad.

Građenje volje

Jedno je znati da možeš da istrčiš više nego što si mislio, druga vrlina je ponavljati taj proces svaki put. Da li je zahtevalo žrtvovanje? Naravno. Ja nikada nisam bila jutarnji tip, i ideja da se nedeljom ujutro trči mi je najblaže rečeno, delovala kao pakao u malom.

Ali, eto mene, iz nedelje u nedelju, naspavana i spremna da se mučim. Ah mučenje, prejaka reč? Kako kada. I dalje prespora da idem sa grupom, ja trčim krug oko Ade uglavnom sama. Želite li da znate kako to izgleda?

Konstantan dijalog volje sa emocijama

- Joj ne mogu više, tako je teeeško. I noge bole i jedva dišeš, da li je to pametno?
– Ćuti i trči! Naravno da možeš, prošli put si trčala 10km.
– Ali tada sam bila sveža, i spavala sam preko 8 sati i išla sam sporije… a sada se mučim, eto i očigledno nešto nije u redu i osećaš kako te žiga koleno? Otpašće ti noga ako ne staneš sada, molim te, staniiii!
– Svaki put te žiga koleno, seti se, to je uvek tako dok se ne zagreješ, evo već smo na 4km, vidiš klub sa druge strane, imaš još snage, samo diši i lagano, ritam, ritam.
– Neću više, neću, mučiš me, a mogla sam još da spavam, da klopam one slatke mafine što je Tamara pravila (op.a sestra), da mazim pse..
– Umukni i trči. Ili hajde da pričamo o nečemu lepšem, npr. seti se mora i kako je lepo bilo trčati uz obalu…

Na cilju: jednoglasno “Bravo Ja!”. Na kraju treninga volja i emocije se pomire u strasnom zagrljaju endorfina. Sve pršti od sreće i zadovoljstva i odatle crpimo volju da se ponovo pojavimo na treningu po kiši, snegu, košavi i ostalim naizgled neprijatnim vremenskim uslovima

Trčanje

Ego: o rezolucijama ili području borbe?

Iako se opšte uzev, novogodišnje rezolucije smatraju kao lame oblik komunikacije, ovoga puta pravim izuzetak, prethodno obavezana ovim postom, i dodatno motivisana jednim  prostim i intenzivnim utiskom:  danas baš volim sebe. Utoliko čudnije ako uzmemo u razmatranje 2010. Bila je to godina turbulentna u kako u poslovnom, tako i u emotivnom smislu. Naučila sam dosta, ali te lekcije su skupo plaćene. Ipak, ako postoji pravo vreme za svaku lekciju, utešan je utisak da sam imala čime da ih platim, i da sam neke krupne odluke donela u pravo vreme.

Možda je pogrešno verovanje da je još jedna revolucija Zemlje ujedno i dokaz da smo mi mudriji, ali svako od nas može i mora da sporovodi ličnu revoluciju, pa makar na nivou rezolucija :)

Pitanje ega je pitanje pametno postavljenih granica. Jedna od slika koju  je 2010. pokazala je da su se borbe vodile unutar mene, u prilično usko definisanom području. Ono što od 2011, i budućnosti uopšte zahtevam od sebe je proširenje tih granica, dublje u „neprijateljsku“ zonu.  Postoje oblasti mog života koje zavise sasvim od mene, postoje i one koje to nisu. Između je međuigra koja zavisi i od sreće, tajminga, poznanstva i rizika, ali šanse da se to područje iskoristi se povećava sa nivoom kontrole koji imamo nad sobom.

Sa tim u vezi, moja područja borbe i moja lična revolucija će se voditi oko sledećeg:

  1. Telo – Od svega što nam je dato pitanje kontrole tela je ono što je najviše do nas. Tu se gradi karakter i tu dajem svoj maximum. Od svih odluka iz 2010, ostvarila sam sve sem jedne: nisam istrčala 10km, stala sam na 8. Ovo nije lični poraz jer sam kroz taj rezultat ostvarila nešto što je bilo najbitnije ritam koji mi je doneo kondiciju i snagu, a sa druge strane stanjivanje i toniranje tela. Sledeća godina nestaviće se u istom ritmu, sa redovnim vežbanjem, jačanjem snage i svega ostalog što sam definisala kao smartbody.
  2. Strast – Za koju uvek moram da nađem vremena. U 2011. Završiću pisanje knjige koju sam započela. Do sada je ona pisana na marginama drugih projekata, i na nivou imaginacije, sada je vreme da je prenesem u realni domen. Pisanje je moja prva ljubav. Mudri kažu da nikada ne oženiš prvu ljubav, ali niko ne brani da ti bude ljubavnica. Sa ovom temom flertovaću ozbiljnije i temeljnije.
  3. Usavršavanje – jer stagnacija je nazadovanje. Self-directed learning ili master za teme koje mi komešaju misli.  Sve ono čime se dičimo kao našim najjačim atributima, vremenom postanu mane, ukoliko ih  konstruktivno ne upregnemo. Ovo je bila jedna od težih lekcija 2010.
  4. Ljubav -  igrom slučaja na ovom mestu. Ona je katalizator svih promena, i tu nema puno prostora za elaboraciju. Voleću jače, iskrenije i sa više strpljenja. Od ljubavi u najširem moralnom smislu, do ljubavi koju dajemo samo jednom.

Ovako definisana područja borbe, stvoriće i parametre na osnovu kojih će se ego  samoprocenjivati  i dajući svoj maksimum, moći zaista da kažem da volim sebe, i danas i svakog dana.

Trčanje

Neka nova Ja

Ne znam zašto sam naglo prestala da pišem. Možda me je uplašila pomisao da moje nesigurne misli može da pročita sada i zauvek ko god poželi. Možda manje to, u odnosu da se i stavovi menjaju i da mi je teško da definitivno napišem i okačim bilo šta, u ova promenjiva vremena. Možda sam lenja. Možda.

Dosta sam razmišljala u kom pravcu treba da nastavim da pišem, ovakav il onakav life style, ova ili ona strast… i na kraju sam došla do toga da to naprosto mora da bude moj life. Ne style ne passion. Just life.

Daleko od “dragi dnevniče” fazona, ali recimo summa onoga što me čini ili što bih volela da budem.

Sve gore navedeno je borring stuff za svakoga ko čita ovo sa strane, ali recimo  da sam dugovala sebi.

Jedna od strasti o kojoj svakako moram da počnem da blogujem.  Strike that. .. O kojoj moram da počnem više da pišem (kucam?) je svakako novorastuća ljubav za treningom. Iliti kako je večito mala bucmasta devojčica odlučila da se ponovo izmisli.

U to ime, kažu neki (a svakako će se prepoznati i bez da ih linkujem), da je najpametnije početi sa zacrtavanjem cilja i nekom vrstom javnog obavezivanja na isti.

Moj prvi cilj bio je da smršam. Ali jako brzo sam shvatila da je to glupav cilj. Zadovoljila bih se i istom kilažom, ali pametnije raspoređenom. Mhm. A zdravlje?

Onda sam pomerila taj cilj ka nečem onako zen opštem, a to je smart body i naprosto zdrav život.

Kako sam to definisala? Kao telo koje volim i koje me neće izdati u svakodnevnom životu,  i vizuelno i fizički i zdravstveno, bilo na plaži, izlasku, planinarenju, dok spavam, vozim rolere, skijam, plivam… tokom sexa… stekli ste ideju :) dakle, koje će mi omogućiti najveći potencijalni  broj srećnih ishoda  tokom najvećeg broja godina koje slede. Bila sam tako samozadovoljna ovom formulacijom.

Ali, ispostaviće se – ovo nije cilj koji je moguće kvantifikovati. Previše je opšti i maglovit.

Delimičan problem je u tome da ja sve svoje ciljeve tako formulišem, to su uvek uopštene fantazije i zamisao jednog srećnog života, bez sporadičnog okretanja na sitnice, kako ne bi ugrozile  my master plan. U tom ključu, jako mi je teško da se spustim na slova i brojke, i da merljivo izrazim smart body.

Ali hajde da probam.

Cilj 1. Biti u stanju da istrčim 10km a da ne padnem mrtva posle toga. Sada sam na 6km. Rok: nemam ideju. Nisam stručna da ocenim kada će ovo biti moguće bez nekog profi plana treniranja, ali recimo do kraja ove godine.

Cilj 2. Vežbati redovno. U brojkama? Trčati 2-3 puta nedeljno i raditi treninge između toga. Ne mrzeti sebe kada propustim dan. Nastaviti gde si stao. Održavati kontinuitet. Rok: a life time :) samim tim, ovo nije klasičan cilj, al morala sam. Neka rok bude dok se ne ispune ostali ciljevi, onda mogu da pređem na neki drugi nivo vežbanja. Yoga, kad god gde god. Makar disanje. Spašava život.

Cilj 3. Doći na svoju idealnu težinu. Rečeno mi je da sam almost there. Vagu ne posedujem, ali znaću kada se to desi. :) subjektivna procena: kilo dve. Vreme da ovo ostvarim:  kraj decembra, ako bude i ranije, kul, mada može i kasnije ukoliko to ugrožava ostale ciljeve.

Javno sam objavila. Recimo da sam se samim tim i obavezala. Rezultate ću redovno i  pažljivo pratiti, a konačne saopštavam po isteku roka. Meni to zvuči fer.

U međuvremenu, nove teme, i naravno –  stay positive :)

Trčanje

Kako pomeranje cilja pomera nas

Odavno mislim da je svaka motivacija minimum dvostruka, spoljašnja i unutrašnja.

Malo je reći da sam samu sebe iznenadila odlukom da istrčim trku zadovoljstva na Beogradskom Maratonu, ali mi je ta aktivnost značila kao da sam istrčala sam maraton : )

Spoljašnji faktor za moju odluku su bili moji prijatelji koji su već odlučili da trče polumaraton i malu trku, i koji se za to spremaju već mesecima. Lično, odlagala sam trenutak da i sama krenem sa treningom, hvatala sam se ograničavajućih faktora, i pravdala sebe time što sam vežbala na drugoj strani. Unutrašnja motivacija je suptilnija i očito je moja podsvest radila za mene, jer sam bez ikakve prethodne pripreme samo odlučila da se pojavim i uradim koliko mogu. Od trenutka kada se ova odluka desila, entuzijazam je samo bujao i mogla sam samo da snažno uzjašem taj talas.

Dan Maratona je došao, i trka je puštena. Krenuti zajedno i držati se grupe koliko je god moguće, ali svako mora da prati svoj ritam i ja sam ubrzo zaostala. Onda trka počinje da bude borba sa samim sobom, vreme je sekundarno, važno je samo završiti, a cilj je tako opipljiv i definitivan. Mišići trnu, gubi se dah, usporavaš, hvataš ponovo ritam i skupljaš snagu da završiš. Poslednjih 400 metara ne osećaš noge, ništa nije teško, kao da se pore na glavi skupljaju i šire i fini trnci se zrakasto šire telom. Prolaziš kroz cilj, i shvataš-možeš sve. Prijatelji koji te bodre i čestitaju, sreća koja zrači iz tebe i prijatni umor. A to je bila tek trka zadovoljstva. Ostali smo i posmatrali polumaratonce i maratonce kako prolaze kroz cilj, i osećali neverovatan ponos, zato što smo mali deo nečeg zaista veličanstvenog.

Svaka završena trka je mala pobeda, a sam Maraton je pobeda čoveka i Beograda, i motiv da svoj cilj pomerim u budućnost za koji kilometar. Nagrada je izuzetna- ponos, ljubav i vera u samog sebe. Šta više tražiti od sporta?