Ova ideja je bukvalno pala na pamet,  kroz ničim izazvano sećanje (ako takva postoje) jedne davne izjave o nepripadanju: “ti si ovde, a svet  je….tamo ” (demonstrirano ubadanjem prsta na dva mesta sa metar razdvojenosti).

Tako nekako i moj svet leluja…ali dosta reči. Slika neka govori sama.

Prvo, razdvojimo stvari. Što se kafića tiče, mogu da razumem ideju o čuvanju mira radnim danima, problem postoji, rešenje je nađeno ali…perfidno provučena kroz ovu Odluku desila nam se i zabrana prodaje alkohola posle 22h.

Ovakva zabrana je već druga priča, i nije komplementarna gore pomenutoj odredbi, a ima mnogo ozbiljnije posledice i implikacije jer se odnosi na model ponašanja koji nam grad i Đilas nameću.

Ukratko – gradonačelnik nam objašnjava da smo očigledni  mi nesposobni da pijemo posle 22ha  a da se pritom ne pretvorimo u stoku, huligane, narušioce reda i mira. Ili to, ili da je policija nesposobna da eventualne uzgrednike opomene i inteveniše na pravi način. Dakle, građani stoka, policija nesposobna.

Neke trunke istine u ovome verovatno ima.  Ali to nije problem zakona. Zakon ne služi da vaspitava. Ovaj zakon je donet da bi olakšao policiji da ne radi svoj posao. Dakle, da bi se smanjio rizik po mali deo građanstva limitiraj slobode celoj populaciij. Ovo zaista ima smisla samo ako se zavodi vanredno stanje. Da li je dotle došlo? Naravno da nije.

Ideja slobode koju toliko zagovaram je da povlači sa sobom i odgovornost.

Prekrši granice slobode (ugrožavajući drugoga) slede ti sankcije. Ne obrnuto. Građani beograda nisu maloumnici niti deca, da ne mogu da odlučuju svesno i u svoje ime kada i da li žele da konuzumiraju alkohol.  Ali ne zabranjuj mi preventivno.

Zabrana nikada nije bila rešenje, kada se odnosi na praksu utemeljenu društveno, socijalno i emotivno. Na supstancu koja je legalno dostupna u celom slobodnom svetu.

Pogrešan  je argument da su mladi koji su protestvovali u sredu, 11.maja  blejaći i neradnici. Možda jesu, možda nisu. Za sebe i svoje drugare mogu da jemčim da svi imaju poslove, rade i po više od 10 sati dnevno…ali  nebitno je za priču.  Nije bitno ko protestvuje, bitno je protiv čega se protestvuje.

Pogrešan je argument da ima važnijih problema. Mi možemo da razmišlajmo i o dva problema u isto vreme. Npr. Povezaćemo krizu sa potrebom da se pije. Nije toliko teško. Povezaćemo i lopovluk i korupciju. Ako nas naterate.

Argument je da je prohibicija sa razlogom propala.

Argument je da je alkohol u Srbiji legalan za punoletna lica. Da punoletstvo podrazumeva određene SLOBODE I ODGOVORNOSTI.

Da nas Đilas oslobađa odgovornosti (kako lepo od njega)  ukidajući nam slobodu.

Argument je da isti zakon nije prošao u Novom Sadu. Par dana od proglašene neustavnosti, guraju nam ga u Beogradu pod nos.

Argument je da policija treba da radi svoj posao, da hapsi huligane, da interveniše ako se pijani majmuni deru po ulici. Ali nije logično da zbog par pijanih majmuna ograničavaš slobodu svim ostalim punoletnim građamima.

Argument je da težimo odgovornijem, civilizovanijem, produktivnijem društvu. Edukuj i dozvoli.

Ovom logikom, uskoro ćemo se boriti protiv silovanja zabranjivanjem heteroseksualnog druženja, preventive radi.

Ne volim da delim na velike i male građane, ali kada god se podigne masa da mi objasni neki veliki problem naše DECE, zabrinutost za širu dobrobit, a to rezultira  smanjenjem opšteg nivoa neugrožavajuće slobode, nešto smrdi. Vrlo i neizdrživo.

Šta možete da uradite.

Da pišete gradskoj vlasti, možda su neobavešteni po pitanju neustavnosti Odluke koja je počela da se sprovodi.

Da predate ustavnu žalbu. ovo je vaše Ustavno pravo. I opcija.

Prenosite priču dalje.

Kada se jedna sloboda ukine bez problema je prate i druge.

Stay positive!

Možda je pogrešno verovanje da je još jedna revolucija Zemlje ujedno i dokaz da smo mi mudriji, ali svako od nas može i mora da sporovodi ličnu revoluciju, pa makar na nivou rezolucija :)

Pitanje ega je pitanje pametno postavljenih granica. Jedna od slika koju  je 2010. pokazala je da su se borbe vodile unutar mene, u prilično usko definisanom području. Ono što od 2011, i budućnosti uopšte zahtevam od sebe je proširenje tih granica, dublje u „neprijateljsku“ zonu.  Postoje oblasti mog života koje zavise sasvim od mene, postoje i one koje to nisu. Između je međuigra koja zavisi i od sreće, tajminga, poznanstva i rizika, ali šanse da se to područje iskoristi se povećava sa nivoom kontrole koji imamo nad sobom.

Sa tim u vezi, moja područja borbe i moja lična revolucija će se voditi oko sledećeg:

1. Telo – Od svega što nam je dato pitanje kontrole tela je ono što je najviše do nas. Tu se gradi karakter i tu dajem svoj maximum. Od svih odluka iz 2010, ostvarila sam sve sem jedne: nisam istrčala 10km, stala sam na 8. Ovo nije lični poraz jer sam kroz taj rezultat ostvarila nešto što je bilo najbitnije ritam koji mi je doneo kondiciju i snagu, a sa druge strane stanjivanje i toniranje tela. Sledeća godina nestaviće se u istom ritmu, sa redovnim vežbanjem, jačanjem snage i svega ostalog što sam definisala kao smartbody.
2. Strast – Za koju uvek moram da nađem vremena. U 2011. Završiću pisanje knjige koju sam započela. Do sada je ona pisana na marginama drugih projekata, i na nivou imaginacije, sada je vreme da je prenesem u realni domen. Pisanje je moja prva ljubav. Mudri kažu da nikada ne oženiš prvu ljubav, ali niko ne brani da ti bude ljubavnica. Sa ovom temom flertovaću ozbiljnije i temeljnije.
3. Usavršavanje – jer stagnacija je nazadovanje. Self-directed learning ili master za teme koje mi komešaju misli.  Sve ono čime se dičimo kao našim najjačim atributima, vremenom postanu mane, ukoliko ih  konstruktivno ne upregnemo. Ovo je bila jedna od težih lekcija 2010.
4. Ljubav -  igrom slučaja na ovom mestu. Ona je katalizator svih promena, i tu nema puno prostora za elaboraciju. Voleću jače, iskrenije i sa više strpljenja. Od ljubavi u najširem moralnom smislu, do ljubavi koju dajemo samo jednom.

Ovako definisana područja borbe, stvoriće i parametre na osnovu kojih će se ego  samoprocenjivati  i dajući svoj maksimum, moći zaista da kažem da volim sebe, i danas i svakog dana.

Nisam sasvim sigurna čime je ovo iskustvo zaslužilo da bude podeljeno, možda zbog izuzetnosti predstave, možda zbog narastajuće nelagodnosti koju osećam kada sam deo nečeg javnog, okružena masom drugih ljudi i osećaja koji se uporno ponavlja.

Za početak, napomena – nemam ideju da ovo apstrahujem na nekom višem nivou, hejtovanja Srba generalno, ili publike kao organizma per se. Recimo da se odnosi samo na (deo) publike Arene od sinoć i ostanimo na tome. Znači ništa više od partikularne observacije.

Cirkus Sunca je fantastičan. To je toliko fantastično iskustvo da utisak nije mogao biti opovrgnut uprkos nemoguće iritirajućim detaljima koji su okružili veče. Ali pomračenje utiska je bio utisak za sebe, i hajde da pokušam da obrazložim šta se tačno dešavalo.

Početak predstave je najavljen za 19h. Potpuno neverovatno, i izuzetno profesionalno – predstava je počela u 19h sharp. Sam uvodni deo je poznat po svojoj interaktivnosti, i artisti silaze u publiku, šale se sa njima… i na svaki način pokušavaju da otmu predstavu. To je bilo hmmm. Malo nemoguće. Naime u 19h pola publike je još uvek ulazilo. Za one sa skupljim kartama u parteru to kašnjenje je bilo najneprijatnije, pošto su morali da zaobilaze postavu Cirkusa sunca, što kao da im nije smetalo, podrazumevajući se, već se nastavljalo u svađe, objašnjavanje koje je čije mesto, podizanje glasova, ma …uobičajen gnar (za neupućene, pošto je ovo interna kovanica, gnar = transfer neprijatnosti sa drugih na tebe). Petnaestak minuta kasnije predstava počinje najavom, objašnjenjem da će biti jedna pauza i kulturnom molbom da se isključe mobilni (ja i dalje ne verujem da se ovo naglašava.. ..al očito sam u zabludi, pošto jeste neophodno) i da se nikako ne slikaju artisti i ne ometaju zbog koncentracije. Mislim, kada si 10m od zemlje poslednje što ti treba je buka i blicevi u lice, al ajde… možda neko nije u toku sa osnovama psihologije.

I eto nas u sred predivne predstave, koja traje 2 sata, sa više od 40ak artista, akrobatama, operskom pevačicom i živom muzikom, u spektaklu svetla, gipkosti i generalnog breathtaking doživljaja. Mnooogo pre pauze, ono što sam intuitivno osećala počinje da se obistinjuje. Ne rekoh, ali primetno je bilo da su mnogi posetioci poveli i svoj podmladak. Okay, pomislih, nije neočekivano, ipak je ovo cirkus, i asocijacija na klovnove slonove i ostale nesrećne robove industrije je živahna. A deca vole klovnove jel da… (mada je postalo opšte mesto da ih se odrasli plaše, što je kinda fun fact). I tako gledah svu tu decu i odmahivah glavom.Sestri kažem: Neko će se grdno razočarati, ili  mi ili klinci, a roditelji svakako.

Fast forward na 19. minut show-a, izlazi …hm kako bih ga opisala pantomomičar koji je i prirodna onamatopeja zvukova, tipa lupka nevidljivu lopticu, zvuk savršeno imitira… Onda kreće inkluzivni deo gde on baca imaginarnu lopticu nekom u publici, reflektor, ha-ha, neko bi trebalo da je vrati. Ta tupost me izbezumljuje. Čovek blene 15 sekundi, onda mlako baci…i tako puta tri. Možda onamatopejac nije imao sreće…možda smo samo deers in the light kada nakon godina sputane anonimnosti dođemo u centar pažnje. Al na stranu to. Ta tačka je bila otprilike kraj dečije pažnje i početak pakla, jer, maltene istovremeno, kreće kanonada dečijih glasića:

- A šta to on radiiii…?

- A šta sad radiiiii?

- A što TO  raaaadi?

Roditelji isprva ohrabrujuće: sada se čika igra sa lopticom, sada čika piški, sada se čika zaključao u wc….

E onda je čika počeo da se davi u tom wc, što je bilo teže za objasniti. Da ne pominjem aludiranje na neke hm… “prljavije“ radnje.

Tako okruženi decom, doživljaj je stalno bio prekidan sa već antologijskim „šta toooo raaaaadIIIII“ toliko puta, nepogrešivom detinjom radoznalošću, da smo na kraju emigrirale u jedan odokativno ispražnjeniji red.

Prolazi još 15ak minuta, i pažnja sa pozornice se pomera na dosadu:

- A kada ćemo kuuuući?

- A kada će pauuuuuza?

- Dosadno mi je

Sve do „kmeee kmeee, kmeee, kmeeee ”  jer je neki veseli par očito poveo bebu…

Da ne bude zabune, nemam ništa protiv dece. Jednostavno – krivim roditelje. Ovde dolazim do zapravo ključnog pitanja, koliko su ljudi prosto nesposobni da preuzmu odgovornost za svoje iskustvo. Nema opravdanja za neznanje u doba interneta. Kupuješ nimalo jeftine karte, zaboga, proveri šta ideš da gledaš. Krivica je i na organizatorima, što su možda pogrešno pretpostavljali da je Cirkus Sunca planetarno poznat ne kao cirkus, već show za odrasle. Bolja promocija bi možda dovela realnu ciljnu grupu a ne porodice sa malom decom, ali zaista: Guglujte ljudi. Da ste ukucali dve malene reči u vaš browser, došli biste ovamo i  sve bi vam bilo jasno odmah, uvalili biste klince nekom i došli da uživate sami.  Za sve postoji vreme i mesto, nezamislivo bi bilo u sred baletske tačke da se čuje dete kako se smara i dosađuje i govori oću kućiii. I mada mrzim i samu ideju o tipskoj publici,  i povraća mi se kada mi se servira ideja „zna se ko ide na balet“, dopustiću mogućnost da nije svaki program za svakoga. Al da je odgovornost na osobi da se informiše o sadržaju koji planira da konzumira. Odgovornost organizatora ide dotle da te informacije učini javnim (nije da se nisu trudili info o početku npr).

Pauza, neočekivano, nije donela rasterećenje, tako da je drugi deo predstave bio propraćen masovnim egzodusom roditelja (uglavnom majki) sa dečicom, malo malo , pa „izvinite oprostite“ i hop .. odoše.

Nažalost, ceo program je bio propraćen  nekulturnom tapšanjem u toku samih akrobacija, i naravno fotografisanjem…koje su na moje prijatno iznenađenje, redari prekidali veoma brzo.

Bisa nije bilo, jer niko se nije potrudio da apludira posle prvog poklona.

Tako da vam je to moj utisak o pomračenju. Svesno sam se zadržala na negativnim aspektima. Jer pozitivni su isuviše apstraktni da bi im učinila čast rečima. Izuzetan profesionallizam, ubedljivost nastupa, savršen spoj kostima, muzike i mimike. Svaki artista je umetnik po više nivoa, niko nema samo jednu oblast u kojoj brljira. Ovo je samo jedan od mnoooogo (preko 20 showova) koje Cirkus Sunca izvodi. Sa nekima idu na tour, sa većinom ne, već su stalne postavke po gradovima reda veličine Las Vegas/Tokio. Čujem da je to nešto istinski magično, dok ne proverim, kunem se i u Saltimbanco, I da – definitivno vredi otići.

Utisak Sunca je isuviše jak da bi ga išta pomračilo.

]]> http://tijana.info/delimicno-pomracenje-cirkusa-sunca/feed/ 6 http://tijana.info/to-be-free/ http://tijana.info/to-be-free/#comments Wed, 13 Oct 2010 12:26:14 +0000 tijana http://tijana.info/?p=45 The test of courage comes when we are in the minority. The test of tolerance comes when we are in the majority

- Ralf. W. Sockman

Teško nije prava reč da se opiše demotivacija koja me odvlači od pisanja ovog posta. Možda  Mučno?

Prelećemo ovih dana svu silu medija i uvek mi se stomak malo zgrči i osetim neprijatnu asocijaciju na devedesete, sa druge strane, pitam se da li je pametnija strategija bila reči ono što mislim pre samog dogadjaja, a ne ovako, post festum unesrećenim tonom. Činjenica je, ipak, da nisam znala šta tačno mislim eto sve do ovog jutra, kada je valjda sazrelo neko dugokrčkajuće osećanje i od sentimenta se stvorio stav.

Srbija još dugo neće moći da bude zemlja koju smem reći da poznajem. Tako da neću ovo uopštavati do tog nivoa. Beograd, medjutim, jeste moj grad i o njemu smem i mogu da pišem. Volim ga i realno, nakon obilaska pola Evrope, moram da priznam da me nikada nije blamirao previše.  Do sada.

Postoji zaista stotinu argumenata da se počne braniti ideja o Paradi ponosa. Ali počeču od kontra argumenta. Ovaj nesrećan naziv dodatno pojačava mučan utisak u ustima. Jer tog dana smo zaista na retko šta mogli da budemo ponosni. Stotinak hrabrih aktivnista. Profesionalnost policije. Pojedine medije koji su bili na nivou zadatka. Sve ostalo je strahovito podbacilo. Sebe ubrajam u neponosnu grupu. Od hiljade argumenata protiv Pride-a, počela bih od po meni, najzastupljenijeg medju, tkz. Normalnom Srbijom, glaseći: pored toliko gorućih problema u Srbiji (poskupljenja, nezaposlenost, opšta nesreća, jad i beda…blabla) mi se bavimo problemom šačice stanovništva. Meni je ovo neshvatljivo do ivice retardacije. Prvo, glasnogovornici ove teze su sami doprineli da se Srbija besomučno bavi ovom temom. Bili su prvi koji bi iskakali na forumima, komentarima statusa. U suštini, nervirajući se – što se nerviraju oko pride-a. Drugo, država a i njeni stanovnici nemaju kapacitet mozga na nivou jednogodišnjeg deteta, da mogu da se bave jednom temom u jednom vremenskom periodu. Normalno društvo bi se pride-om bavilo kao zabavom. Treće, ustavno pravo svake grupacije je da organizuje svoj skup. Kada god, uz najavu. I nemamo pravo da im to oduzmemo. Ali sve su ovo gluposti. Pride je bio važan za Srbiju i politiku za koju je Srbija glasala. Pritisak jeste postojao, da se povorka održi i zaštiti, to je bar očito. Ali, meni prvoj, je drago da se poneko dugme pritisne u pravedne svrhe.  Medjutim, sve to je stvorilo utisak da manjina „teroriše“ većinu. Ova tužna zamena teza dobila je oličenje u gradonačelniku, kome je to poveći gaf, i glas manje, što se mene tiče.

Teror nastaje primenom nasilja ili straha. Jasno je ko je terorisao a ko je bio izložen istom. Ne braniti ustavno pravo manjina je isto kao i pljuniti sebi u lice. Sve i da se većina Srbije gnuša do same svoje genetske konstrukcije, ima da se gnušaju- i da trpe. Zašto?

Sada dolazimo do tolerancije iliti reči kojoj periodično volimo da zaboravimo značenje.

Liberty & Justice by Mirko Ilic /mirkoiilcillo.com

Volim da verujem da živim u velikom i slobodnom gradu. Da bi grad zaista i bio takav, on mora da neguje slobodne i otvorene gradjane. Povraća mi se od izjava „starih „ Beogradjana da su im kojekoji došli i promenili grad. Ukoliko želiš metropolu, moraš da dopustiš ogromnu cirkulaciju ljudi i kultura kroz taj grad. Ako si pametan, dopustićeš da ta kultura obogati ovu scenu, a oni će zauzvrat preuzeti neka obličja tvoje kulture. For the record, moja porodica je ovde stotinak godina, ja sam treća generacija rodjena u Bgu. Ali lično, tu sam 28 godina i verujem da je moje pravo na ovaj grad jednako nekome ko se doselio jutros.  Da bismo svi nekako funkcionisali, moramo se tolerisati. To znači da će mi pola stvari možda biti gadno i neprijatno za videti kada se prošetam Knezom, ali ću preživeti i dopustiti da postoje. Povraća mi se kada vidim devojke obučene po poslednjoj moldavskoj modi, sa blatnjavim štiklama i praznim licima. Okrenem glavu i dopustim. Vredja mi inteligenciju kada naletim na Farmu i farmere. Promenim kanal i dopustim. Sloboda na ulici mora biti apsolutna. Okaay, kažete… A gde je granica? Ovo pitanje je po meni nesporno. Granica je u fizičkim okvirima. Ne tolerišemo nasilje iil pozivanje na nasilje. I ne tolerišemo vredjanje po etničkoj, rasnoj, sexualnoj ili rodnoj osnovi. Tu je povlačimo. Šta mora biti iznad granice? Mnoge stvari koje i dalje nisu, sloboda oblačenja (da zalažem se da su ljudi slobodni da idu razgolićeni), sloboda iskazivanja emocija na ulici, sloboda tela i performansa.  Pravo da budeš ono što jesi Sve ovo važi za javne prostore, koji pripadaju svima, religiozni objekti i instutucije naravno imaju pravo na sopstveni dress and behave code… Sve ove „sporne“ slobode su po meni važne, jer osnažuju i neguju postavku da smo sami odgovorni za svoje reakcije na ove fenomene. Da, iznerviraće me da vidim da se dvoje savatavaju na ulici, ali preradiću to sama sa sobom, jer to je cena koju svi plaćamo za suživot u velikom gradu, i za sopstvenu slobodu. Sve to je bitno, jer dolazimo sada do argumenta da ljudi ne žele da vide da se dva dečka drže za ruke. Vredja ih. Mogu da razumem, ali moraju da dopuste.

Negovanje pozitivnog morala, koju bi trebalo da pretpostavlja neko idealno ponašanje, ne može da ide preko zabrana svega što pojavno odstupa od tog ideala, već samo pozitivnom diskriminacijom takvog ponašanja. Mediji tu igraju bitnu ulogu, kao i obrazovanje i porodica. U modernom društvu sloboda i odgovornost idu ruku pod ruku. Ukoliko država misil da nismo sposobni da preuzmemo odgovornost, onda nas tretira kao maloletnike, sa ograničenom slobodom, ali i smanjenom odgovornošću. Ja to ne želim ni za sebe, ni za svoju zemlju. Želim slobodu i prihvatam odgovornost. Ukoliko se granica slobode prekrše, sankcije su jasne. Neinformisanost nije oslobadjajući argument.

]]> http://tijana.info/to-be-free/feed/ 2 http://tijana.info/neka-nova-ja/ http://tijana.info/neka-nova-ja/#comments Sun, 26 Sep 2010 23:03:42 +0000 tijana http://tijana.info/?p=38 Ne znam zašto sam naglo prestala da pišem. Možda me je uplašila pomisao da moje nesigurne misli može da pročita sada i zauvek ko god poželi. Možda manje to, u odnosu da se i stavovi menjaju i da mi je teško da definitivno napišem i okačim bilo šta, u ova promenjiva vremena. Možda sam lenja. Možda.

Dosta sam razmišljala u kom pravcu treba da nastavim da pišem, ovakav il onakav life style, ova ili ona strast… i na kraju sam došla do toga da to naprosto mora da bude moj life. Ne style ne passion. Just life.

Daleko od “dragi dnevniče” fazona, ali recimo summa onoga što me čini ili što bih volela da budem.

Sve gore navedeno je borring stuff za svakoga ko čita ovo sa strane, ali recimo  da sam dugovala sebi.

Jedna od strasti o kojoj svakako moram da počnem da blogujem.  Strike that. .. O kojoj moram da počnem više da pišem (kucam?) je svakako novorastuća ljubav za treningom. Iliti kako je večito mala bucmasta devojčica odlučila da se ponovo izmisli.

U to ime, kažu neki (a svakako će se prepoznati i bez da ih linkujem), da je najpametnije početi sa zacrtavanjem cilja i nekom vrstom javnog obavezivanja na isti.

Moj prvi cilj bio je da smršam. Ali jako brzo sam shvatila da je to glupav cilj. Zadovoljila bih se i istom kilažom, ali pametnije raspoređenom. Mhm. A zdravlje?

Onda sam pomerila taj cilj ka nečem onako zen opštem, a to je smart body i naprosto zdrav život.

Kako sam to definisala? Kao telo koje volim i koje me neće izdati u svakodnevnom životu,  i vizuelno i fizički i zdravstveno, bilo na plaži, izlasku, planinarenju, dok spavam, vozim rolere, skijam, plivam… tokom sexa… stekli ste ideju :) dakle, koje će mi omogućiti najveći potencijalni  broj srećnih ishoda  tokom najvećeg broja godina koje slede. Bila sam tako samozadovoljna ovom formulacijom.

Ali, ispostaviće se – ovo nije cilj koji je moguće kvantifikovati. Previše je opšti i maglovit.

Delimičan problem je u tome da ja sve svoje ciljeve tako formulišem, to su uvek uopštene fantazije i zamisao jednog srećnog života, bez sporadičnog okretanja na sitnice, kako ne bi ugrozile  my master plan. U tom ključu, jako mi je teško da se spustim na slova i brojke, i da merljivo izrazim smart body.

Ali hajde da probam.

Cilj 1. Biti u stanju da istrčim 10km a da ne padnem mrtva posle toga. Sada sam na 6km. Rok: nemam ideju. Nisam stručna da ocenim kada će ovo biti moguće bez nekog profi plana treniranja, ali recimo do kraja ove godine.

Cilj 2. Vežbati redovno. U brojkama? Trčati 2-3 puta nedeljno i raditi treninge između toga. Ne mrzeti sebe kada propustim dan. Nastaviti gde si stao. Održavati kontinuitet. Rok: a life time :) samim tim, ovo nije klasičan cilj, al morala sam. Neka rok bude dok se ne ispune ostali ciljevi, onda mogu da pređem na neki drugi nivo vežbanja. Yoga, kad god gde god. Makar disanje. Spašava život.

Cilj 3. Doći na svoju idealnu težinu. Rečeno mi je da sam almost there. Vagu ne posedujem, ali znaću kada se to desi. :) subjektivna procena: kilo dve. Vreme da ovo ostvarim:  kraj decembra, ako bude i ranije, kul, mada može i kasnije ukoliko to ugrožava ostale ciljeve.

Javno sam objavila. Recimo da sam se samim tim i obavezala. Rezultate ću redovno i  pažljivo pratiti, a konačne saopštavam po isteku roka. Meni to zvuči fer.

U međuvremenu, nove teme, i naravno -  stay positive :)

]]> http://tijana.info/neka-nova-ja/feed/ 2 http://tijana.info/par-reci-o-sreci/ http://tijana.info/par-reci-o-sreci/#comments Sun, 16 May 2010 13:39:40 +0000 tijana http://tijana.info/?p=27 U poslednje vreme dovoljno često na webu nalećem na tekstove koji su na ivici self-help police, ali ipak autoritetom autora ili sadržinom pomalo odskaču i dozvoljavaju mi da ih ipak pročitam i razmislim o njima. Suština: sreća ne pada sa neba kao nagrada za dobra dela. Na njoj se radi. I ona može da se nauči.

Linkove preuzmi  ovde ovde i ovde.

Ono što se  meni dopalo na osnovu svega što sam čula i videla je prava mera. Nepodnošljivo mi je da slušam pretenciozna naklapanja ili  predavanja. Malo dozirane strategije, sa druge strane, ne može da škodi. Elem, zašto mislim da je vreme da dam mojih par redova na ovu temu?

Jednostavno-zato što umem da budem srećna. Jezivo narcistički zvuči, zar ne? U svakom slučaju, malko ublaženo-na dobrom sam putu da ostvarim strategije koje će me činiti srećnom.

Naravno, za invazivnu antidepresivnu terapiju zaista preporučujem  pomoć profesionalaca, ali za day to day ritual, evo mojih pet centi kako da načinite razliku između prosečnog dana i dana prodisanog punim plućima. Hajde da od disanja i počnemo.

Diši. Ako si pušač, batali ili smanji pljuge. Nemala količina mojih bliskih prijatelja je ovaj podvig izvela u prethodnih par meseci. Dokaz da nije nemoguće. Plus, svako od njih će potpisati da je to neverovatna promena koja vodi u sledeće male pobede. Ako ne pušiš, nauči da dišeš sporije, i iz stomaka. Smiruje. i produžuje život : )

Druga strategija, povezana sa prvom je raditi na svom telu. Svako ko ne vežba ima svoj izgovor, ali svi izgovori su nebitni kada se uđe u suštinuj ove zamisli, a to  je  da uvek možemo da uradimo nešto dobro za svoje telo i sebe. Trčite, ako nemate s’kim, izvolite link za grupno trcanje. Šetajte. Radite yogu kod kuće. Ako misliš da si slabokarakteran-plati neki skuplji program, to je sasvim jak motiv da se ispoštuje para koju si dao. Vremenom, od muke, svaka vežba postaje navlaka, i  hormoni sreće dolaze sami za njom.

Iskoristi svoj hendikep. Svaka pozicija u životu ima svoje dobre strane, i umesto želje da si  na tuđem mestu, osmotri malko bolje svoje mesto. Ako si nezaposlen, imaš više slobodnog vremena. Oslobodi se neurotičnog ritma radnog sveta. Spavaj, šetaj se po Adi, ili parkovima kada nema gužve. Idi na ranije bioskopske projekcije. Čitaj. Radi na svojim strastima. Pravi neki projekat za sebe. Radi za džabe. Piši. Kreiraj. Isplatiće se. Imaćeš šta da pokažeš kada počneš da radiš, a i rad nagrađuje sam po sebi ako ga radiš zbog sebe. Ako radiš budi ponosan na sebe. Odvoj malo vremena svakog dana i čestitaj sebi na svojim uspesima. Osvesti sebe o svojim dobrim radnim navikama, i budi iskren kod mana.  Koristi pametno svoje resurse. Ne troši pare manijakalno samo da bi dokazao da si nešto zaradio. Investiraj u sebe. I podeli sa drugima, koji su trenutno u lošijoj poziciji.

Vreme. Za sebe. Za druge. Nikada ne gubi iz vida zašto živiš, a zašto radiš. Zamisli gde bi najradije bio, i primeni to u praksi. Niko na kraju života ne žali što nije radio više ili imao više para. Svi žale za sitnicama. Misli o tome na vreme. Vreme se ubrzalo, i svet se smanjio. Usporiti korak postaje specifična veština, vežbaj je!

Tačke oslonca. Neke stvari ne možemo da kontrolišemo. Neke možemo. Oko prvih je suvišno nervirati se.

Pet je stubova sreće: porodica, zdravlje, prijatelji, ljubav, posao.

Nemamo isti nivo upliva na svaki od njih. Za zdravlje, posao i ljubav možemo da kažemo da smo dali sve od sebe, ali neočekivano je sasvim moguće, i najčešće se i desi. Tada se sve svede na porodicu i prijatelje. To su odnosi u koje moramo da ulažemo i ja ih nazivam tačkama oslonca. Ipak, ne očekuj da  svi rade sve za vas.  I prigrli svaku emociju na koju ćeš naleteti. Postoji vreme za radost i tugu, i tuga ima svoje mračne refleksije, ali na jedan prirodan način, ume da prija. Ogroman deo umetnosti proizvod je tuge i ima svoje neosporno mesto u nama. Odbijanje tuge je odricanje dela ljudskosti.

Ljubav jeste bezuslovna u teoriji, ali moraš prvo voleti sebe. Naći način da provodiš vreme sam sa sobom i da pritom bude lepo nije jednostavno. Ali upravo to je osnova svih veza koje ćemo graditi u životu. Mislim da je šuština ove ljubavi postavljanje realnih očekivanja. Tanana je granica između prosečnosti i realnog sagledavanja sebe. Visina očekivanja uvek mora biti postavljena malo iznad mogućnosti, za jedan beskonačno mali milimetar. To ostavlja prostor da se uvek nečemu teži ali i dovoljno vremena da se bude ponosan kada taj cilj ostvarimo. Sve ostalo je pozivnica za nesreću.

Za kraj moja mala fabrika sreće: moji psi. Ko ima ljubimca , zna o čemu pričam. Ko nema, možda zna šta propušta a možda i ne. Ali veruj mi, psi leče. Psi su nešto što smo otrgli od prirode i od tad je vezano za nas. Ta veza je predivna i čista, i veliki boost u korist svakodnevne sreće.

Završila bih sa malim upozorenjem: ne shvatajte me previše ozbiljno, a ni sebe kad smo već kod toga. U prvom blog postu sam napomenula da se robotske  doslednosti malo plašim. Možda  ja imam potebu da rezimiram svoj happy recept. Ali vi iz njega uzmite samo ono što vam je potrebno, a ostatak slobodno bacite. Srećan vam ostatak dana : )

Malo je reći da sam samu sebe iznenadila odlukom da istrčim trku zadovoljstva na Beogradskom Maratonu, ali mi je ta aktivnost značila kao da sam istrčala sam maraton : )

Spoljašnji faktor za moju odluku su bili moji prijatelji koji su već odlučili da trče polumaraton i malu trku, i koji se za to spremaju već mesecima. Lično, odlagala sam trenutak da i sama krenem sa treningom, hvatala sam se ograničavajućih faktora, i pravdala sebe time što sam vežbala na drugoj strani. Unutrašnja motivacija je suptilnija i očito je moja podsvest radila za mene, jer sam bez ikakve prethodne pripreme samo odlučila da se pojavim i uradim koliko mogu. Od trenutka kada se ova odluka desila, entuzijazam je samo bujao i mogla sam samo da snažno uzjašem taj talas.

Dan Maratona je došao, i trka je puštena. Krenuti zajedno i držati se grupe koliko je god moguće, ali svako mora da prati svoj ritam i ja sam ubrzo zaostala. Onda trka počinje da bude borba sa samim sobom, vreme je sekundarno, važno je samo završiti, a cilj je tako opipljiv i definitivan. Mišići trnu, gubi se dah, usporavaš, hvataš ponovo ritam i skupljaš snagu da završiš. Poslednjih 400 metara ne osećaš noge, ništa nije teško, kao da se pore na glavi skupljaju i šire i fini trnci se zrakasto šire telom. Prolaziš kroz cilj, i shvataš-možeš sve. Prijatelji koji te bodre i čestitaju, sreća koja zrači iz tebe i prijatni umor. A to je bila tek trka zadovoljstva. Ostali smo i posmatrali polumaratonce i maratonce kako prolaze kroz cilj, i osećali neverovatan ponos, zato što smo mali deo nečeg zaista veličanstvenog.

Svaka završena trka je mala pobeda, a sam Maraton je pobeda čoveka i Beograda, i motiv da svoj cilj pomerim u budućnost za koji kilometar. Nagrada je izuzetna- ponos, ljubav i vera u samog sebe. Šta više tražiti od sporta?

Lokacija: Tempo, učesnici: Moja drugarica Mina, jedna velika kutija za cipele, i veoma iznervirana Tijana.

Suluda ideja koja nas je odvukla put Tempa bila je (i stidim je se, al ne mogu je zaobići) jeftinija kupovina Moon Bootsa, cipelica za sneg, as seen u novinama 24sata. Ovaj kvazi penzionerski poduhvat planirala sam da izvedem nakon celodnevne poslovne aktivnosti, veoma umorna i poluluda od nespavanja. Ali nekim čudom – uvek sam u takvim okolnostima najornija za sulude akcije, i tako smo se  Mina i ja zaputile put Tempa, sa  namerom da pazarimo samo jedan jedini proizvod. Greška očita, al uočena tek sa ove distance. Bonus okolnosti: ja sam uspela da zaboravim mobilni telefon, Mina je vukla ogromnu kutiju sa već pazarenim čizmicama druge vrste.

Tempo kao tempo, gužvetina neopisiva, dodatno motivisana popustima i prazničnim nabavkama, očekivano – čizme su odavno rasprodate. Te se mi moramo vratiti praznih kolica (koja optimistično guramo još od ulaza). Da ublažimo poraz, odlučujemo da pazarimo svaka po neku sitnicu, eto čisto da ne bude da smo se cimale dotle ni – za- šta … I dalje mi nije jasno zašto me je vozila tako suluda kupoholičarska manija tog dana… Ali o tom-potom. Tako smo dobile dva para kolica sa po tri četiri gluposti u njima. I sa tom otužnom slikom i jednom ogromnom kutijom došle smo ispred kasa, gde nas je (očekivano) dočekala mučna slika kilometarskih redova pretovarenih kolica. Samo je jedan način kupovine u Tempu :)

To je, međutim bio tek početak naše avanture. Jer, setila sam se da u megamarketskom vidu poslovanja postoji jedna slamka spasa za zalutale kupce poput nas tkz – Brze kase! Ako nije desno, onda je skroz levo, i upravo tamo, spasonosni natpis Brzih kasa stoji zakačen između dve paralelne trake, malo bliže levoj, koja na našu žalost u tom trenutku ne radi. Desna, o horora – u tom trenutku uslužuje nekih tridesetak prenatrpanih kolica. Kasirka se doslovno ne vidi od naređanih proizvoda.

Ja, osokoljena tablom koja objašnjava da imamo prednost, ne budem lenja već otkaskam do kasirke i priupitam

-         Jeli ovo brzakasa?

-         Jeste, ovo je brza kasa…

-         A ovi ljudi sa kolicima što čekaju?

-         Vi imate prednost, kao što i piše na tabli..dođite preko reda.

Ne reci dvaput. Ipak, da ne bismo preterivale, Mina i ja stanemo preko reda iza dva para kolica koji su već ušli do kase, da ne  pravimo gužvu, planirale smo da se  ulijemo odmah iza njih, jer smo dotle mogle nesmetano da stanemo sa kolicima. Da ne bih pravila dramu, objasnim Mini dovoljno glasno da me čuju ljudi koji tu već čekaju da sam pitala da li radi brza kasa, i da mi je rečeno da ljudi sa manje od deset artikala imaju prednost, a da primaju i ove sa prepunim kolicima obzirom na gužvu i već blago neurotično stanje koje vlada Tempom. Samo treba da sačekamo kolica ispred nas. Procena – oko 200 artikala po kolicima. Nema veze. Ispostaviće se  kao very, very bad idea.

Počelo je sa blagim komešanjem iza nas. Prvi nervozni kupac, koga ću oslovljavati sa Legalista izražava protest zbog našeg protivuzakonitog upada u red, i zahteva da se iz istog udaljimo.

Razgovor ide otprilike ovako:

-         Timala beži odatle, sklanjaj se iz tog reda.

-         Izvinite, ali ovo je brza kasa, kao što na tabli i piše, pritom sam se raspitala i imam svako pravo da prođem preko reda, ali sačekaću ljude koji su već u procesu (još uvek fin i uljudan glas).

-           Ne zanima me koga si pitala ovo nije brza kasa, to ti ja kažem, zato sklanjaj se.

-       Mene ne zanima vaše mišljenje (glas pomalo postaje piskaviji, ali još uvek ga kontrolišem), ja sam pitala nekoga ko jeste nadležan za brzu kasu, koja služi da ljudi sa par artikala brzo obave svoju kupovinu i to nameravam da učinim.

Legalista nije uspeo da završi sledeću misao, pošto se u razgovor ubacuje Dizelaš:

-         Sklanjaj se iz tog reda bre, ko si ti da ideš preko reda kad mi svi ovde čekamo.

-        Prvo, (opasno iznervirana) ne razgovaram sa tobom. Drugo, kao što sam pokušala da objasnim, ovo je brza kasa i vi stojite u mom redu, i kao što lepo piše na tabli, morate da propustite ljude sa malim brojem artikala.

-         Kakva bre brza kasa, ovo nije brza kasa, uopstalom i ja mogu da kažem da imam malo pa neću mrš bre itd itd.

Jasno je da rasprava ne vodi nikuda, ali mu ja ipak skrećem pažnju da ima polupuna kolica i svakako više od deset artikala i ponovim moju tužnu priču kako sam pitala itd itd. Nastavak je sasvim logičan.

-         Sklanjaj se ili ću da te polomim (inače, Dizelaš čeka red sa svojom devojkom, koju je sramota tek malčice, a njega nimalo).

-       Pozvaću obezbeđenje, smiri se malo (snimila sam gde čikica sedi, i pitam se zašto je obezbeđenje kada ti treba uvek neki smotanko, a kada treba tebe da  plaše uvek neki razbijači…).

-         Samo probaj!

-         Evo saću.. (i tako ja odem po obezbeđenje, kažem mu da me dečko maltretira, i da obrati pažnju, on uzvraća kako imam pravo da idem preko reda, i da samo ne budem bezobrazna ja, da će nas držati na oku).

Vraćam se u red, koji naravno nije mrdnuo, još uvek se  prazne prva kolica, i kažem da sam pričala sa obezbeđenjem i da jesmo u pravu (koristim množinu, mada Mina sve vreme čuti i ako je ikako moguće da bude sve manja- uspeva i to).

Legalista ponovo obrazlaže kako se njega ne tiče šta misle kasirka i obezbeđenje, kako ja očito kršim neka pravila kako brza kasa ne radi, kako je znak malo više na levo itd itd. Sa njim se više ne raspravljam, ali čujem demonstrativno:

-         Idem ja do menadžera, i uzvike podrške iz pozadine idi! Tako  je! I sve u tom smislu…

U međuvremenu još par nesrećnika je došlo sa po cipelama ili čim god da izvide postoji li brza kasa, na šta dobijaju jedini očit odgovor, u teoriji da, ali u praksi će morati da se izbore sa sada već brzo formirajućom linč ruljom iza mene, Mine i njene kutije. Dizelaš sve vreme dobacuje, ja više ne reagujem, gledam ona zloslutna  kolica ispred nas koja i dalje nekako imaju pola tovara da pretovare i čekam.

U tom dolazi tip iz obezbeđenja i pita zašto ne idemo preko reda, ja pokazujem da nemamo kuda, i da ćemo sačekati još jedna kolica koja su ispred nas. Dizelaš tu bučno dolazi do mene, i počinje da mi otima kolica, sav  crven u licu:

-        Saću te polomim, nećeš proči pre mene, sklanjaj se (i slično mrmljanje već više puta ponovljeno).

-     Samo probaj… (moram da napomenem da sam od umora i besa do tada već odlučila da makar crkla u tom redu ima da kupim moje tri konzerve sve u slavu građanskih sloboda).

Naravno nije probao, ali se uneo čikici iz obezbeđenja u lice pa je dotrčao neki dečko sa susedne kase, i tako je svađa eskalirala. Sada već ceo red urla kako sam bezobrazna, posebno se oglašavaju devojke koje govore da zaslužujem batine, samo da nisam žensko one bi tražile da me prebiju…neki semi legalista nastupa sa teorijom da smo lepo pitale pustili bi nas, na šta ja već (sve samo ne lepim tonom) govorim kako nemam ja  zašto  lepo ili ružno da molim za nešto što je moje građansko pravo i tako u krug. Red se pomera nedovoljno brzo. Konačno, Legalista se vraća sa Menadžerom, sav ponosan na svoje dostignuće, masa urla : Izbacite ih !!!, ali menadžer, mukica, može samo da potvrdi da smo u pravu, pokušava da potkupi Legalistu, nudeći mu susednu kasu preko reda očekivano, ovaj uzvraća :

-        Nikako, ja ne želim preko reda, izbacite njih ako želite pravdu!! (Što proizvodi salvu ovacija ).

Sleganje ramenima. I potom čekanje u tišini, gde mene, Minu i njenu kutiju sada osoblje štiti kao kordon od Rulje koja se ujedinila sa jedinom idejom da nas zgazi. Kolica se konačno pomeraju, dolazimo na red i zavšavamo za manje od minut naš šoping. Toliko smo vremena oduzele tom redu.

Pokupimo naš Pazar, ponesemo nesrećnu kutiju i krenemo put 44, jedinog prevoza odatle. Ispred nosa. Razume se. Ono što se takođe razume je da imamo neznatnu prednost pred sledećim kolicima, a da će nas na ulici lako prepoznati sa kutijom koju vucaramo. Dakle – bežanija. Iza sledećeg čoska pokušavamo da pozovemo taksi. Mini ističe kredit na pola poziva.  Moj telefon davno zaboravljen na poslu. Bestragija. Autobus pobegao, taksija nema. Nađem neko stovarište i zamolim za telefon. Taksi neće da dođe, ne mogu na mapi da nađu taj objekat, a ne usuđujemo se da se vratimo put Tempa. O horora. Ponovo na ulici ponovo vidimo 44 i po bljuzgavici i barama, sa kutijetinom se damo u poteru. Džaba. Ponovo ispred nosa. Adrenalin me pustio i sada već plačem od besa i umora. Utom niodkuda, nailazi taksi. Nikad se niko nije osetio tako zahvalan kao mi u tom trenutku. Svi oni pogledi koji se zacakle na stanicama GSP-a kad naiđe prevoz nakon pola sata mržnjenja nisu ništa u odnosu na naše olakšanje.

Crni Bilans tog dana:

Tri pelata i voćni jogurt: 214 din

Taxi do kuće : 500 dinara

Čekanje u redu : pola sata

Stres: nemerljivo…

Ovo je samo jedno od iskustva u preživljavanju “urbanog” Beograda.

]]> http://tijana.info/brze-kase-srbije/feed/ 11 http://tijana.info/cao-svete/ http://tijana.info/cao-svete/#comments Mon, 11 Jan 2010 11:30:57 +0000 tijana http://tijana.info/?p=1 Prvi post i odmah priznanje – ja nisam sigurna u kom pravcu će ovo ići :)

Povremeno, vidite – ja volim da pišem ozbiljne stvari. Kada se pravim velika i pametna, pišem o vaažnim stvarima, kao što su Društvo, Religija, Aktivizam. Najčešće, privatno, imam napade relativizma i tada se od mene može očekivati sasvim drugačija pesma.

Ekstrovertnosti mi nikada neće manjkati, ali povremeno ću pisati zaista samo za sebe i tada ću proklinjati sve one koji budu čitali moje škrabanje. Priznaćete – sve ovo je sasvim oprostivo :)

Doslednost je nešto što smo na nivou civilizacije prevazišli, ali privatno i dalje teško opraštamo sebi. Ja je se uvek pazim, i na to opominjem i vas. Ako  nekada saznam ko sam i zaista poverujem u to, tada ću biti u ozbiljnom problemu. Na nivou igre, sve je mnogo lakše i svakako zabavnije.

Počinjemo u tom maniru.