Tijana, uglavnom

Mnoga iskustva prođu kroz mene, ostave trag i želju da ih podelim, ali nekako taj rush jako brzo mine, što se sasvim lepo uklapa u pauze objavljivanja na ovom blogu.

Nisam sasvim sigurna čime je ovo iskustvo zaslužilo da bude podeljeno, možda zbog izuzetnosti predstave, možda zbog narastajuće nelagodnosti koju osećam kada sam deo nečeg javnog, okružena masom drugih ljudi i osećaja koji se uporno ponavlja.

Za početak, napomena – nemam ideju da ovo apstrahujem na nekom višem nivou, hejtovanja Srba generalno, ili publike kao organizma per se. Recimo da se odnosi samo na (deo) publike Arene od sinoć i ostanimo na tome. Znači ništa više od partikularne observacije.

Cirkus Sunca je fantastičan. To je toliko fantastično iskustvo da utisak nije mogao biti opovrgnut uprkos nemoguće iritirajućim detaljima koji su okružili veče. Ali pomračenje utiska je bio utisak za sebe, i hajde da pokušam da obrazložim šta se tačno dešavalo.

Početak predstave je najavljen za 19h. Potpuno neverovatno, i izuzetno profesionalno – predstava je počela u 19h sharp. Sam uvodni deo je poznat po svojoj interaktivnosti, i artisti silaze u publiku, šale se sa njima… i na svaki način pokušavaju da otmu predstavu. To je bilo hmmm. Malo nemoguće. Naime u 19h pola publike je još uvek ulazilo. Za one sa skupljim kartama u parteru to kašnjenje je bilo najneprijatnije, pošto su morali da zaobilaze postavu Cirkusa sunca, što kao da im nije smetalo, podrazumevajući se, već se nastavljalo u svađe, objašnjavanje koje je čije mesto, podizanje glasova, ma …uobičajen gnar (za neupućene, pošto je ovo interna kovanica, gnar = transfer neprijatnosti sa drugih na tebe). Petnaestak minuta kasnije predstava počinje najavom, objašnjenjem da će biti jedna pauza i kulturnom molbom da se isključe mobilni (ja i dalje ne verujem da se ovo naglašava.. ..al očito sam u zabludi, pošto jeste neophodno) i da se nikako ne slikaju artisti i ne ometaju zbog koncentracije. Mislim, kada si 10m od zemlje poslednje što ti treba je buka i blicevi u lice, al ajde… možda neko nije u toku sa osnovama psihologije.

I eto nas u sred predivne predstave, koja traje 2 sata, sa više od 40ak artista, akrobatama, operskom pevačicom i živom muzikom, u spektaklu svetla, gipkosti i generalnog breathtaking doživljaja. Mnooogo pre pauze, ono što sam intuitivno osećala počinje da se obistinjuje. Ne rekoh, ali primetno je bilo da su mnogi posetioci poveli i svoj podmladak. Okay, pomislih, nije neočekivano, ipak je ovo cirkus, i asocijacija na klovnove slonove i ostale nesrećne robove industrije je živahna. A deca vole klovnove jel da… (mada je postalo opšte mesto da ih se odrasli plaše, što je kinda fun fact). I tako gledah svu tu decu i odmahivah glavom.Sestri kažem: Neko će se grdno razočarati, ili  mi ili klinci, a roditelji svakako.

Fast forward na 19. minut show-a, izlazi …hm kako bih ga opisala pantomomičar koji je i prirodna onamatopeja zvukova, tipa lupka nevidljivu lopticu, zvuk savršeno imitira… Onda kreće inkluzivni deo gde on baca imaginarnu lopticu nekom u publici, reflektor, ha-ha, neko bi trebalo da je vrati. Ta tupost me izbezumljuje. Čovek blene 15 sekundi, onda mlako baci…i tako puta tri. Možda onamatopejac nije imao sreće…možda smo samo deers in the light kada nakon godina sputane anonimnosti dođemo u centar pažnje. Al na stranu to. Ta tačka je bila otprilike kraj dečije pažnje i početak pakla, jer, maltene istovremeno, kreće kanonada dečijih glasića:

- A šta to on radiiii…?

- A šta sad radiiiii?

- A što TO  raaaadi?

Roditelji isprva ohrabrujuće: sada se čika igra sa lopticom, sada čika piški, sada se čika zaključao u wc….

E onda je čika počeo da se davi u tom wc, što je bilo teže za objasniti. Da ne pominjem aludiranje na neke hm… “prljavije“ radnje.

Tako okruženi decom, doživljaj je stalno bio prekidan sa već antologijskim „šta toooo raaaaadIIIII“ toliko puta, nepogrešivom detinjom radoznalošću, da smo na kraju emigrirale u jedan odokativno ispražnjeniji red.

Prolazi još 15ak minuta, i pažnja sa pozornice se pomera na dosadu:

- A kada ćemo kuuuući?

- A kada će pauuuuuza?

- Dosadno mi je

Sve do „kmeee kmeee, kmeee, kmeeee ”  jer je neki veseli par očito poveo bebu…

Da ne bude zabune, nemam ništa protiv dece. Jednostavno – krivim roditelje. Ovde dolazim do zapravo ključnog pitanja, koliko su ljudi prosto nesposobni da preuzmu odgovornost za svoje iskustvo. Nema opravdanja za neznanje u doba interneta. Kupuješ nimalo jeftine karte, zaboga, proveri šta ideš da gledaš. Krivica je i na organizatorima, što su možda pogrešno pretpostavljali da je Cirkus Sunca planetarno poznat ne kao cirkus, već show za odrasle. Bolja promocija bi možda dovela realnu ciljnu grupu a ne porodice sa malom decom, ali zaista: Guglujte ljudi. Da ste ukucali dve malene reči u vaš browser, došli biste ovamo i  sve bi vam bilo jasno odmah, uvalili biste klince nekom i došli da uživate sami.  Za sve postoji vreme i mesto, nezamislivo bi bilo u sred baletske tačke da se čuje dete kako se smara i dosađuje i govori oću kućiii. I mada mrzim i samu ideju o tipskoj publici,  i povraća mi se kada mi se servira ideja „zna se ko ide na balet“, dopustiću mogućnost da nije svaki program za svakoga. Al da je odgovornost na osobi da se informiše o sadržaju koji planira da konzumira. Odgovornost organizatora ide dotle da te informacije učini javnim (nije da se nisu trudili info o početku npr).

Pauza, neočekivano, nije donela rasterećenje, tako da je drugi deo predstave bio propraćen masovnim egzodusom roditelja (uglavnom majki) sa dečicom, malo malo , pa „izvinite oprostite“ i hop .. odoše.

Nažalost, ceo program je bio propraćen  nekulturnom tapšanjem u toku samih akrobacija, i naravno fotografisanjem…koje su na moje prijatno iznenađenje, redari prekidali veoma brzo.

Bisa nije bilo, jer niko se nije potrudio da apludira posle prvog poklona.

Tako da vam je to moj utisak o pomračenju. Svesno sam se zadržala na negativnim aspektima. Jer pozitivni su isuviše apstraktni da bi im učinila čast rečima. Izuzetan profesionallizam, ubedljivost nastupa, savršen spoj kostima, muzike i mimike. Svaki artista je umetnik po više nivoa, niko nema samo jednu oblast u kojoj brljira. Ovo je samo jedan od mnoooogo (preko 20 showova) koje Cirkus Sunca izvodi. Sa nekima idu na tour, sa većinom ne, već su stalne postavke po gradovima reda veličine Las Vegas/Tokio. Čujem da je to nešto istinski magično, dok ne proverim, kunem se i u Saltimbanco, I da – definitivno vredi otići.

Utisak Sunca je isuviše jak da bi ga išta pomračilo.

Tagged as informisanje, roditelji, saltimbaco, show + Categorized as Urban landscape