Urban Landscapes

To be free

The test of courage comes when we are in the minority. The test of tolerance comes when we are in the majority

– Ralf. W. Sockman

Teško nije prava reč da se opiše demotivacija koja me odvlači od pisanja ovog posta. Možda  Mučno?

Prelećemo ovih dana svu silu medija i uvek mi se stomak malo zgrči i osetim neprijatnu asocijaciju na devedesete, sa druge strane, pitam se da li je pametnija strategija bila reči ono što mislim pre samog dogadjaja, a ne ovako, post festum unesrećenim tonom. Činjenica je, ipak, da nisam znala šta tačno mislim eto sve do ovog jutra, kada je valjda sazrelo neko dugokrčkajuće osećanje i od sentimenta se stvorio stav.

Srbija još dugo neće moći da bude zemlja koju smem reći da poznajem. Tako da neću ovo uopštavati do tog nivoa. Beograd, medjutim, jeste moj grad i o njemu smem i mogu da pišem. Volim ga i realno, nakon obilaska pola Evrope, moram da priznam da me nikada nije blamirao previše.  Do sada.

Postoji zaista stotinu argumenata da se počne braniti ideja o Paradi ponosa. Ali počeču od kontra argumenta. Ovaj nesrećan naziv dodatno pojačava mučan utisak u ustima. Jer tog dana smo zaista na retko šta mogli da budemo ponosni. Stotinak hrabrih aktivnista. Profesionalnost policije. Pojedine medije koji su bili na nivou zadatka. Sve ostalo je strahovito podbacilo. Sebe ubrajam u neponosnu grupu. Od hiljade argumenata protiv Pride-a, počela bih od po meni, najzastupljenijeg medju, tkz. Normalnom Srbijom, glaseći: pored toliko gorućih problema u Srbiji (poskupljenja, nezaposlenost, opšta nesreća, jad i beda…blabla) mi se bavimo problemom šačice stanovništva. Meni je ovo neshvatljivo do ivice retardacije. Prvo, glasnogovornici ove teze su sami doprineli da se Srbija besomučno bavi ovom temom. Bili su prvi koji bi iskakali na forumima, komentarima statusa. U suštini, nervirajući se – što se nerviraju oko pride-a. Drugo, država a i njeni stanovnici nemaju kapacitet mozga na nivou jednogodišnjeg deteta, da mogu da se bave jednom temom u jednom vremenskom periodu. Normalno društvo bi se pride-om bavilo kao zabavom. Treće, ustavno pravo svake grupacije je da organizuje svoj skup. Kada god, uz najavu. I nemamo pravo da im to oduzmemo. Ali sve su ovo gluposti. Pride je bio važan za Srbiju i politiku za koju je Srbija glasala. Pritisak jeste postojao, da se povorka održi i zaštiti, to je bar očito. Ali, meni prvoj, je drago da se poneko dugme pritisne u pravedne svrhe.  Medjutim, sve to je stvorilo utisak da manjina „teroriše“ većinu. Ova tužna zamena teza dobila je oličenje u gradonačelniku, kome je to poveći gaf, i glas manje, što se mene tiče.

Teror nastaje primenom nasilja ili straha. Jasno je ko je terorisao a ko je bio izložen istom. Ne braniti ustavno pravo manjina je isto kao i pljuniti sebi u lice. Sve i da se većina Srbije gnuša do same svoje genetske konstrukcije, ima da se gnušaju- i da trpe. Zašto?

Sada dolazimo do tolerancije iliti reči kojoj periodično volimo da zaboravimo značenje.

Volim da verujem da živim u velikom i slobodnom gradu. Da bi grad zaista i bio takav, on mora da neguje slobodne i otvorene gradjane. Povraća mi se od izjava „starih „ Beogradjana da su im kojekoji došli i promenili grad. Ukoliko želiš metropolu, moraš da dopustiš ogromnu cirkulaciju ljudi i kultura kroz taj grad. Ako si pametan, dopustićeš da ta kultura obogati ovu scenu, a oni će zauzvrat preuzeti neka obličja tvoje kulture. For the record, moja porodica je ovde stotinak godina, ja sam treća generacija rodjena u Bgu. Ali lično, tu sam 28 godina i verujem da je moje pravo na ovaj grad jednako nekome ko se doselio jutros.  Da bismo svi nekako funkcionisali, moramo se tolerisati. To znači da će mi pola stvari možda biti gadno i neprijatno za videti kada se prošetam Knezom, ali ću preživeti i dopustiti da postoje. Povraća mi se kada vidim devojke obučene po poslednjoj moldavskoj modi, sa blatnjavim štiklama i praznim licima. Okrenem glavu i dopustim. Vredja mi inteligenciju kada naletim na Farmu i farmere. Promenim kanal i dopustim. Sloboda na ulici mora biti apsolutna. Okaay, kažete… A gde je granica? Ovo pitanje je po meni nesporno. Granica je u fizičkim okvirima. Ne tolerišemo nasilje iil pozivanje na nasilje. I ne tolerišemo vredjanje po etničkoj, rasnoj, sexualnoj ili rodnoj osnovi. Tu je povlačimo. Šta mora biti iznad granice? Mnoge stvari koje i dalje nisu, sloboda oblačenja (da zalažem se da su ljudi slobodni da idu razgolićeni), sloboda iskazivanja emocija na ulici, sloboda tela i performansa.  Pravo da budeš ono što jesi Sve ovo važi za javne prostore, koji pripadaju svima, religiozni objekti i instutucije naravno imaju pravo na sopstveni dress and behave code… Sve ove „sporne“ slobode su po meni važne, jer osnažuju i neguju postavku da smo sami odgovorni za svoje reakcije na ove fenomene. Da, iznerviraće me da vidim da se dvoje savatavaju na ulici, ali preradiću to sama sa sobom, jer to je cena koju svi plaćamo za suživot u velikom gradu, i za sopstvenu slobodu. Sve to je bitno, jer dolazimo sada do argumenta da ljudi ne žele da vide da se dva dečka drže za ruke. Vredja ih. Mogu da razumem, ali moraju da dopuste.

Negovanje pozitivnog morala, koju bi trebalo da pretpostavlja neko idealno ponašanje, ne može da ide preko zabrana svega što pojavno odstupa od tog ideala, već samo pozitivnom diskriminacijom takvog ponašanja. Mediji tu igraju bitnu ulogu, kao i obrazovanje i porodica. U modernom društvu sloboda i odgovornost idu ruku pod ruku. Ukoliko država misil da nismo sposobni da preuzmemo odgovornost, onda nas tretira kao maloletnike, sa ograničenom slobodom, ali i smanjenom odgovornošću. Ja to ne želim ni za sebe, ni za svoju zemlju. Želim slobodu i prihvatam odgovornost. Ukoliko se granica slobode prekrše, sankcije su jasne. Neinformisanost nije oslobadjajući argument.

Previous Post Next Post

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply