Trčanje

Kako pomeranje cilja pomera nas

Odavno mislim da je svaka motivacija minimum dvostruka, spoljašnja i unutrašnja.

Malo je reći da sam samu sebe iznenadila odlukom da istrčim trku zadovoljstva na Beogradskom Maratonu, ali mi je ta aktivnost značila kao da sam istrčala sam maraton : )

Spoljašnji faktor za moju odluku su bili moji prijatelji koji su već odlučili da trče polumaraton i malu trku, i koji se za to spremaju već mesecima. Lično, odlagala sam trenutak da i sama krenem sa treningom, hvatala sam se ograničavajućih faktora, i pravdala sebe time što sam vežbala na drugoj strani. Unutrašnja motivacija je suptilnija i očito je moja podsvest radila za mene, jer sam bez ikakve prethodne pripreme samo odlučila da se pojavim i uradim koliko mogu. Od trenutka kada se ova odluka desila, entuzijazam je samo bujao i mogla sam samo da snažno uzjašem taj talas.

Dan Maratona je došao, i trka je puštena. Krenuti zajedno i držati se grupe koliko je god moguće, ali svako mora da prati svoj ritam i ja sam ubrzo zaostala. Onda trka počinje da bude borba sa samim sobom, vreme je sekundarno, važno je samo završiti, a cilj je tako opipljiv i definitivan. Mišići trnu, gubi se dah, usporavaš, hvataš ponovo ritam i skupljaš snagu da završiš. Poslednjih 400 metara ne osećaš noge, ništa nije teško, kao da se pore na glavi skupljaju i šire i fini trnci se zrakasto šire telom. Prolaziš kroz cilj, i shvataš-možeš sve. Prijatelji koji te bodre i čestitaju, sreća koja zrači iz tebe i prijatni umor. A to je bila tek trka zadovoljstva. Ostali smo i posmatrali polumaratonce i maratonce kako prolaze kroz cilj, i osećali neverovatan ponos, zato što smo mali deo nečeg zaista veličanstvenog.

Svaka završena trka je mala pobeda, a sam Maraton je pobeda čoveka i Beograda, i motiv da svoj cilj pomerim u budućnost za koji kilometar. Nagrada je izuzetna- ponos, ljubav i vera u samog sebe. Šta više tražiti od sporta?

Previous Post Next Post

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply