Urban Landscapes, Život

Brze kase Srbije

Prazničnoj groznici uprkos ili možda upravo zbog nje, tek – moja novogodišnja kupovina mogla je da se završi tragično.

Lokacija: Tempo, učesnici: Moja drugarica Mina, jedna velika kutija za cipele, i veoma iznervirana Tijana.

Suluda ideja koja nas je odvukla put Tempa bila je (i stidim je se, al ne mogu je zaobići) jeftinija kupovina Moon Bootsa, cipelica za sneg, as seen u novinama 24sata. Ovaj kvazi penzionerski poduhvat planirala sam da izvedem nakon celodnevne poslovne aktivnosti, veoma umorna i poluluda od nespavanja. Ali nekim čudom – uvek sam u takvim okolnostima najornija za sulude akcije, i tako smo se  Mina i ja zaputile put Tempa, sa  namerom da pazarimo samo jedan jedini proizvod. Greška očita, al uočena tek sa ove distance. Bonus okolnosti: ja sam uspela da zaboravim mobilni telefon, Mina je vukla ogromnu kutiju sa već pazarenim čizmicama druge vrste.

Tempo kao tempo, gužvetina neopisiva, dodatno motivisana popustima i prazničnim nabavkama, očekivano – čizme su odavno rasprodate. Te se mi moramo vratiti praznih kolica (koja optimistično guramo još od ulaza). Da ublažimo poraz, odlučujemo da pazarimo svaka po neku sitnicu, eto čisto da ne bude da smo se cimale dotle ni – za- šta … I dalje mi nije jasno zašto me je vozila tako suluda kupoholičarska manija tog dana… Ali o tom-potom. Tako smo dobile dva para kolica sa po tri četiri gluposti u njima. I sa tom otužnom slikom i jednom ogromnom kutijom došle smo ispred kasa, gde nas je (očekivano) dočekala mučna slika kilometarskih redova pretovarenih kolica. Samo je jedan način kupovine u Tempu :)

To je, međutim bio tek početak naše avanture. Jer, setila sam se da u megamarketskom vidu poslovanja postoji jedna slamka spasa za zalutale kupce poput nas tkz – Brze kase! Ako nije desno, onda je skroz levo, i upravo tamo, spasonosni natpis Brzih kasa stoji zakačen između dve paralelne trake, malo bliže levoj, koja na našu žalost u tom trenutku ne radi. Desna, o horora – u tom trenutku uslužuje nekih tridesetak prenatrpanih kolica. Kasirka se doslovno ne vidi od naređanih proizvoda.

Ja, osokoljena tablom koja objašnjava da imamo prednost, ne budem lenja već otkaskam do kasirke i priupitam

–         Jeli ovo brzakasa?

–         Jeste, ovo je brza kasa…

–         A ovi ljudi sa kolicima što čekaju?

–         Vi imate prednost, kao što i piše na tabli..dođite preko reda.

Ne reci dvaput. Ipak, da ne bismo preterivale, Mina i ja stanemo preko reda iza dva para kolica koji su već ušli do kase, da ne  pravimo gužvu, planirale smo da se  ulijemo odmah iza njih, jer smo dotle mogle nesmetano da stanemo sa kolicima. Da ne bih pravila dramu, objasnim Mini dovoljno glasno da me čuju ljudi koji tu već čekaju da sam pitala da li radi brza kasa, i da mi je rečeno da ljudi sa manje od deset artikala imaju prednost, a da primaju i ove sa prepunim kolicima obzirom na gužvu i već blago neurotično stanje koje vlada Tempom. Samo treba da sačekamo kolica ispred nas. Procena – oko 200 artikala po kolicima. Nema veze. Ispostaviće se  kao very, very bad idea.

Počelo je sa blagim komešanjem iza nas. Prvi nervozni kupac, koga ću oslovljavati sa Legalista izražava protest zbog našeg protivuzakonitog upada u red, i zahteva da se iz istog udaljimo.

Razgovor ide otprilike ovako:

–         Timala beži odatle, sklanjaj se iz tog reda.

–         Izvinite, ali ovo je brza kasa, kao što na tabli i piše, pritom sam se raspitala i imam svako pravo da prođem preko reda, ali sačekaću ljude koji su već u procesu (još uvek fin i uljudan glas).

–           Ne zanima me koga si pitala ovo nije brza kasa, to ti ja kažem, zato sklanjaj se.

–       Mene ne zanima vaše mišljenje (glas pomalo postaje piskaviji, ali još uvek ga kontrolišem), ja sam pitala nekoga ko jeste nadležan za brzu kasu, koja služi da ljudi sa par artikala brzo obave svoju kupovinu i to nameravam da učinim.

Legalista nije uspeo da završi sledeću misao, pošto se u razgovor ubacuje Dizelaš:

–         Sklanjaj se iz tog reda bre, ko si ti da ideš preko reda kad mi svi ovde čekamo.

–        Prvo, (opasno iznervirana) ne razgovaram sa tobom. Drugo, kao što sam pokušala da objasnim, ovo je brza kasa i vi stojite u mom redu, i kao što lepo piše na tabli, morate da propustite ljude sa malim brojem artikala.

–         Kakva bre brza kasa, ovo nije brza kasa, uopstalom i ja mogu da kažem da imam malo pa neću mrš bre itd itd.

Jasno je da rasprava ne vodi nikuda, ali mu ja ipak skrećem pažnju da ima polupuna kolica i svakako više od deset artikala i ponovim moju tužnu priču kako sam pitala itd itd. Nastavak je sasvim logičan.

–         Sklanjaj se ili ću da te polomim (inače, Dizelaš čeka red sa svojom devojkom, koju je sramota tek malčice, a njega nimalo).

–       Pozvaću obezbeđenje, smiri se malo (snimila sam gde čikica sedi, i pitam se zašto je obezbeđenje kada ti treba uvek neki smotanko, a kada treba tebe da  plaše uvek neki razbijači…).

–         Samo probaj!

–         Evo saću.. (i tako ja odem po obezbeđenje, kažem mu da me dečko maltretira, i da obrati pažnju, on uzvraća kako imam pravo da idem preko reda, i da samo ne budem bezobrazna ja, da će nas držati na oku).

Vraćam se u red, koji naravno nije mrdnuo, još uvek se  prazne prva kolica, i kažem da sam pričala sa obezbeđenjem i da jesmo u pravu (koristim množinu, mada Mina sve vreme čuti i ako je ikako moguće da bude sve manja- uspeva i to).

Legalista ponovo obrazlaže kako se njega ne tiče šta misle kasirka i obezbeđenje, kako ja očito kršim neka pravila kako brza kasa ne radi, kako je znak malo više na levo itd itd. Sa njim se više ne raspravljam, ali čujem demonstrativno:

–         Idem ja do menadžera, i uzvike podrške iz pozadine idi! Tako  je! I sve u tom smislu…

U međuvremenu još par nesrećnika je došlo sa po cipelama ili čim god da izvide postoji li brza kasa, na šta dobijaju jedini očit odgovor, u teoriji da, ali u praksi će morati da se izbore sa sada već brzo formirajućom linč ruljom iza mene, Mine i njene kutije. Dizelaš sve vreme dobacuje, ja više ne reagujem, gledam ona zloslutna  kolica ispred nas koja i dalje nekako imaju pola tovara da pretovare i čekam.

U tom dolazi tip iz obezbeđenja i pita zašto ne idemo preko reda, ja pokazujem da nemamo kuda, i da ćemo sačekati još jedna kolica koja su ispred nas. Dizelaš tu bučno dolazi do mene, i počinje da mi otima kolica, sav  crven u licu:

–        Saću te polomim, nećeš proči pre mene, sklanjaj se (i slično mrmljanje već više puta ponovljeno).

–     Samo probaj… (moram da napomenem da sam od umora i besa do tada već odlučila da makar crkla u tom redu ima da kupim moje tri konzerve sve u slavu građanskih sloboda).

Naravno nije probao, ali se uneo čikici iz obezbeđenja u lice pa je dotrčao neki dečko sa susedne kase, i tako je svađa eskalirala. Sada već ceo red urla kako sam bezobrazna, posebno se oglašavaju devojke koje govore da zaslužujem batine, samo da nisam žensko one bi tražile da me prebiju…neki semi legalista nastupa sa teorijom da smo lepo pitale pustili bi nas, na šta ja već (sve samo ne lepim tonom) govorim kako nemam ja  zašto  lepo ili ružno da molim za nešto što je moje građansko pravo i tako u krug. Red se pomera nedovoljno brzo. Konačno, Legalista se vraća sa Menadžerom, sav ponosan na svoje dostignuće, masa urla : Izbacite ih !!!, ali menadžer, mukica, može samo da potvrdi da smo u pravu, pokušava da potkupi Legalistu, nudeći mu susednu kasu preko reda očekivano, ovaj uzvraća :

–        Nikako, ja ne želim preko reda, izbacite njih ako želite pravdu!! (Što proizvodi salvu ovacija ).

Sleganje ramenima. I potom čekanje u tišini, gde mene, Minu i njenu kutiju sada osoblje štiti kao kordon od Rulje koja se ujedinila sa jedinom idejom da nas zgazi. Kolica se konačno pomeraju, dolazimo na red i zavšavamo za manje od minut naš šoping. Toliko smo vremena oduzele tom redu.

Pokupimo naš Pazar, ponesemo nesrećnu kutiju i krenemo put 44, jedinog prevoza odatle. Ispred nosa. Razume se. Ono što se takođe razume je da imamo neznatnu prednost pred sledećim kolicima, a da će nas na ulici lako prepoznati sa kutijom koju vucaramo. Dakle – bežanija. Iza sledećeg čoska pokušavamo da pozovemo taksi. Mini ističe kredit na pola poziva.  Moj telefon davno zaboravljen na poslu. Bestragija. Autobus pobegao, taksija nema. Nađem neko stovarište i zamolim za telefon. Taksi neće da dođe, ne mogu na mapi da nađu taj objekat, a ne usuđujemo se da se vratimo put Tempa. O horora. Ponovo na ulici ponovo vidimo 44 i po bljuzgavici i barama, sa kutijetinom se damo u poteru. Džaba. Ponovo ispred nosa. Adrenalin me pustio i sada već plačem od besa i umora. Utom niodkuda, nailazi taksi. Nikad se niko nije osetio tako zahvalan kao mi u tom trenutku. Svi oni pogledi koji se zacakle na stanicama GSP-a kad naiđe prevoz nakon pola sata mržnjenja nisu ništa u odnosu na naše olakšanje.

Crni Bilans tog dana:

Tri pelata i voćni jogurt: 214 din

Taxi do kuće : 500 dinara

Čekanje u redu : pola sata

Stres: nemerljivo…

Ovo je samo jedno od iskustva u preživljavanju “urbanog” Beograda.

Previous Post Next Post

You Might Also Like

No Comments

Leave a Reply