dodir
Ideje

Dodir

Prvi dodir je najopasniji

Zar ne? Tada bude nalik magiji, dovoljan je santimetar.

Sve preko toga postaje opasno i misliš, znaš

Srušiće se gradovi, otvoriće se crne rupe,

Svemiri će kolabirati, dimenzije spojiti,

Samo ako se dodirnete.

Ali čekanje je za mudre, a mudri nismo,

Naposletku, pregazićemo tu barijeru,

Ono neizdrživo postaće prijatno, pa lepo, pa toplo,

Pa trivijalno.

Iskustvo troši realnost, kao gumicu.

Barijere će padati brže nego što ćemo dizati nove.

Naposletku, vratićemo se na početak.

Intimnost ćemo nalaziti u pogledu.

Dodir misli biće nova granica,

Uzbudljivija nego ikad jer za ideje,

one ne postoje.

 

tijana 2.0
Trčanje

Kako je nastala Tijana 2.0

tijana 2.0Od oktobra 2012. ja trčim. Ovog puta ozbiljno, u okviru kluba Belgrade runners club, koji je nastao iz sajta trcanje.rs. U sklopu priprema za prvi polumaraton, pišem tekstove za njihov blog. Sve tekstove  plus neke dodatne detalje ću objavljivati i ovde.

Ovaj blog post nema nameru da ulazi dublje u osnove psihologije, sreće i motivacije. Ambicije su ovog puta mnogo manje: potreba da objasnim sebe i eventualno motivišem da napravite divan i hrabar korak koji vodi ka boljoj verziji sebe. Tijana 2.0 je projekat kojim se svakodnevno izgrađujem u bolju osobu. Nimalo jednosmeran, jednostavan i jedinstven. Ali svakako, dragocen.

Moje detinjstvo i adolescencija protekli su u uljuljkujućoj, ali lažnoj dihotomiji. Fitnes vs intelekt. Investicija u učenje i razvoj kritičnosti se razvijala na uštrb vežbanja. Posledica toga bila je potpuna neizgrađenost i nespremnost mojih mišića da se ozbiljno pozabave svakodnevnim izazovima. A i zašto bi? Svuda se išlo, prevozom, taksijem, kolima, mlado telo nije moralo previše da se muči da bi delovalo privlačno, snaga se nije merila kondicijom.

Iskreno, ne znam kako se sve promenilo. Trčkaranje je ušlo u moj život bez preteranog otpora, ali sada znam da tada još uvek nisam bila trkačica. Tako sam trčkarala kroz srednju školu i fakultet, smejala se promeni godišnjih doba i verovala da je to što radim dovoljno. Nije bilo.

Jedina izvesnost u životu –!

Odjednom, svi smo imali preko 25 godina, i zamori materijala su počeli da se osećaju. Došla je i promena, sajt trcanje.rs, ljudi koji menjaju sebe, bilo mi je drago, ali nisam u tom trenutku bila spremna da uskočim u taj tok. Gledala sam prijatelje kako rastu, menjaju se, postaju zaista bolji ljudi, ali još uvek mi je bilo prerano. Radila sam na sebi, za sebe, postavljala ciljeve, neke i ispunila, ali trčanje mi više nije prijalo.

Jedna od novogodišnjih rezolucija je bila da istrčim 10 km. Stigla sam do 8km i udarila u zid. Sama sa sobom, shvatila sam da nemam disciplinu niti znanje da se gradim dalje. Imala sam 30 godina i rešila da istrčim prvi polumaraton. Konačno sam prelomila i došla u Beogradski trkački klub.

Prvi trening i prvo razočaranje; na drugom krugu od 500m ne mogu da pratim ni najsporiju grupu i gušim se. Nikada do tada mi se nije desio spazam te vrste. Panika. Da li ću odustati? Drugi trening. Inat. Nije problem, usporiću. Istrčala sam 8 km. Treći trening, probaj 10! Probala – istrčala. Promena se nije desila u nogama. Promena se desila u glavi.

Kako bih samu sebe održala na kursu, odmah se prijavljujem za polumaraton u Berlinu. Početak aprila. Kupljena karta. Sada nema nazad.

Građenje volje

Jedno je znati da možeš da istrčiš više nego što si mislio, druga vrlina je ponavljati taj proces svaki put. Da li je zahtevalo žrtvovanje? Naravno. Ja nikada nisam bila jutarnji tip, i ideja da se nedeljom ujutro trči mi je najblaže rečeno, delovala kao pakao u malom.

Ali, eto mene, iz nedelje u nedelju, naspavana i spremna da se mučim. Ah mučenje, prejaka reč? Kako kada. I dalje prespora da idem sa grupom, ja trčim krug oko Ade uglavnom sama. Želite li da znate kako to izgleda?

Konstantan dijalog volje sa emocijama

- Joj ne mogu više, tako je teeeško. I noge bole i jedva dišeš, da li je to pametno?
– Ćuti i trči! Naravno da možeš, prošli put si trčala 10km.
– Ali tada sam bila sveža, i spavala sam preko 8 sati i išla sam sporije… a sada se mučim, eto i očigledno nešto nije u redu i osećaš kako te žiga koleno? Otpašće ti noga ako ne staneš sada, molim te, staniiii!
– Svaki put te žiga koleno, seti se, to je uvek tako dok se ne zagreješ, evo već smo na 4km, vidiš klub sa druge strane, imaš još snage, samo diši i lagano, ritam, ritam.
– Neću više, neću, mučiš me, a mogla sam još da spavam, da klopam one slatke mafine što je Tamara pravila (op.a sestra), da mazim pse..
– Umukni i trči. Ili hajde da pričamo o nečemu lepšem, npr. seti se mora i kako je lepo bilo trčati uz obalu…

Na cilju: jednoglasno “Bravo Ja!”. Na kraju treninga volja i emocije se pomire u strasnom zagrljaju endorfina. Sve pršti od sreće i zadovoljstva i odatle crpimo volju da se ponovo pojavimo na treningu po kiši, snegu, košavi i ostalim naizgled neprijatnim vremenskim uslovima

all-that-is-2
Ideje

Less is more, a more je… more

U nedostatku pisane inspiracije koja je full time okupirana nečim drugim trenutno, sve o čemu razmišljam ilustrovaću najjednostavnije moguće.

Ova ideja je bukvalno pala na pamet,  kroz ničim izazvano sećanje (ako takva postoje) jedne davne izjave o nepripadanju: “ti si ovde, a svet  je….tamo ” (demonstrirano ubadanjem prsta na dva mesta sa metar razdvojenosti).

Tako nekako i moj svet leluja…ali dosta reči. Slika neka govori sama.

Urban Landscapes

Biramo bitke, ili slobodu?

Zašto moramo da oborimo ovu Odluku?

Prvo, razdvojimo stvari. Što se kafića tiče, mogu da razumem ideju o čuvanju mira radnim danima, problem postoji, rešenje je nađeno ali…perfidno provučena kroz ovu Odluku desila nam se i zabrana prodaje alkohola posle 22h.

Ovakva zabrana je već druga priča, i nije komplementarna gore pomenutoj odredbi, a ima mnogo ozbiljnije posledice i implikacije jer se odnosi na model ponašanja koji nam grad i Đilas nameću.

Ukratko – gradonačelnik nam objašnjava da smo očigledni  mi nesposobni da pijemo posle 22ha  a da se pritom ne pretvorimo u stoku, huligane, narušioce reda i mira. Ili to, ili da je policija nesposobna da eventualne uzgrednike opomene i inteveniše na pravi način. Dakle, građani stoka, policija nesposobna.

Neke trunke istine u ovome verovatno ima.  Ali to nije problem zakona. Zakon ne služi da vaspitava. Ovaj zakon je donet da bi olakšao policiji da ne radi svoj posao. Dakle, da bi se smanjio rizik po mali deo građanstva limitiraj slobode celoj populaciij. Ovo zaista ima smisla samo ako se zavodi vanredno stanje. Da li je dotle došlo? Naravno da nije.

Ideja slobode koju toliko zagovaram je da povlači sa sobom i odgovornost.

Prekrši granice slobode (ugrožavajući drugoga) slede ti sankcije. Ne obrnuto. Građani beograda nisu maloumnici niti deca, da ne mogu da odlučuju svesno i u svoje ime kada i da li žele da konuzumiraju alkohol.  Ali ne zabranjuj mi preventivno.

Zabrana nikada nije bila rešenje, kada se odnosi na praksu utemeljenu društveno, socijalno i emotivno. Na supstancu koja je legalno dostupna u celom slobodnom svetu.

Pogrešan  je argument da su mladi koji su protestvovali u sredu, 11.maja  blejaći i neradnici. Možda jesu, možda nisu. Za sebe i svoje drugare mogu da jemčim da svi imaju poslove, rade i po više od 10 sati dnevno…ali  nebitno je za priču.  Nije bitno ko protestvuje, bitno je protiv čega se protestvuje.

Pogrešan je argument da ima važnijih problema. Mi možemo da razmišlajmo i o dva problema u isto vreme. Npr. Povezaćemo krizu sa potrebom da se pije. Nije toliko teško. Povezaćemo i lopovluk i korupciju. Ako nas naterate.

Argument je da je prohibicija sa razlogom propala.

Argument je da je alkohol u Srbiji legalan za punoletna lica. Da punoletstvo podrazumeva određene SLOBODE I ODGOVORNOSTI.

Da nas Đilas oslobađa odgovornosti (kako lepo od njega)  ukidajući nam slobodu.

Argument je da isti zakon nije prošao u Novom Sadu. Par dana od proglašene neustavnosti, guraju nam ga u Beogradu pod nos.

Argument je da policija treba da radi svoj posao, da hapsi huligane, da interveniše ako se pijani majmuni deru po ulici. Ali nije logično da zbog par pijanih majmuna ograničavaš slobodu svim ostalim punoletnim građamima.

Argument je da težimo odgovornijem, civilizovanijem, produktivnijem društvu. Edukuj i dozvoli.

Ovom logikom, uskoro ćemo se boriti protiv silovanja zabranjivanjem heteroseksualnog druženja, preventive radi.

Ne volim da delim na velike i male građane, ali kada god se podigne masa da mi objasni neki veliki problem naše DECE, zabrinutost za širu dobrobit, a to rezultira  smanjenjem opšteg nivoa neugrožavajuće slobode, nešto smrdi. Vrlo i neizdrživo.

Šta možete da uradite.

Da pišete gradskoj vlasti, možda su neobavešteni po pitanju neustavnosti Odluke koja je počela da se sprovodi.

Da predate ustavnu žalbu. ovo je vaše Ustavno pravo. I opcija.

Prenosite priču dalje.

Kada se jedna sloboda ukine bez problema je prate i druge.

Stay positive!